„Stare” busplus kartice i kivni Beograđani

Ako želimo nove, čiste i ispravne autobuse, gradski prevoz mora da se plaća. Oko toga je saglasna verovatno većina Beograđana. Drugo je pitanje da li cene, tarife i vrste karata mogu bolje da se raspodele i osmisle. Ali, da li je i zbog čega zaista neophodna zamena personalizovanih „busplus” kartica, koje su Beograđani umesto nekadašnjih markica dobili krajem 2011. i početkom 2012. godine?

„Stari se nisu podmladili, ko je izgubio posao neće kupovati markicu za zaposlene, a nezaposleni, studenti, učenici ionako dokazuju svoj status”, primetila je jedna naša čitateljka.

Ali, nadležni su odmah dali obrazloženje.

„Legitimacije za prevoz imaju rok trajanja kao i lične karte i bankovne kartice. Tri godine je optimalni životni vek elektronske kartice imajući u vidu intenzitet njenog korišćenja i habanje, uključujući i vidljivost slike korisnika.”

Ovo objašnjenje deluje logično, ali samo na prvi pogled. Već „na drugi pogled” javljaju se nova pitanja.

„Ako su tri godine optimalan životni vek kartice, kako je moguće da odjednom on može da se produži još pola godine za zaposlene? Zašto menjamo nešto ako je očigledno ispravno?”

Hteli-ne hteli, ova zamena zaista budi sumnju kojoj je sklono sve više Beograđana da se kartice ne menjaju zbog toga što su ih stigle godine nego da se zaradi. Naš narod, istina, jeste poznat po neracionalnom strahu da nama uvek neko radi iza leđa. Ali, istu zamerku ovih dana izneo je i najveći, reprezentativni Samostalni sindikat GSP-a.

Ako i prihvatimo da nema govora o nekoj zaradi „ispod žita”, već o zaista neodložnoj zameni, ne može se osporiti da je to moglo da se uradi mnogo efikasnije i jeftinije. Jer stanovnici prestonice, i pored svih pravdanja da naš elektronski sistem kupovine i naplate karata prati najsavremenije trendove, dobro znaju da to nije baš tako.

Jedan sugrađanin, revoltiran što mora da menja ispravnu i očuvanu karticu, podsetio je na primer Londona u kome od pre petnaestak godina postoje ojster kartice za gradski prevoz. Te kartice nisu personalizovane, važe sa sve vrste gradskog prevoza, ali su kao i „busplus” elektronske. Ona se jednom kupuje i dok je ispravna može da se dopunjuje. Ako korisniku više ne treba, može da je vrati na bilo kom kiosku, posle čega mu se isplaćuje novac koji je dao za kupovinu te kartice, ali i kredit ako ga putnik nije potrošio.

Britanska prestonica je u mnogo čemu ispred srpske. Ali, teško je poverovati da gradski oci, koji neprestano ističu da prate najsavremenije svetske trendove kako bi u Beogradu život bio kvalitetniji i jednostavniji, ne mogu da osmisle nešto slično. Jer elektronski sistem kupovine i naplate karata u Beogradu je pokrenut kako bi se sugrađani privoleli da plaćaju prevoz, a ne kako bi postali njegovi najljući protivnici.