Ovacije Aleksandru Madžaru

Nekoliko poslednjih koncerata orkestra RTS, najpre sa dirigentom Mladenom Jaguštom i sa delima Rajka Maksimovića (Prelid za pre podne jednog fauna) i Ljubice Marić („Pesme prostora”) podstaklo je i hor i orkestar na pojačani angažman. Usledile su pratnje orkestra na Karerasovom koncertu u Areni, ali najbolji nastup od svih pomenutih bio je sa pijanistom Aleksandrom Madžarom i na istom koncertu, u izvođenju kantate „Aleksandar Nevski” Prokofjeva sa dirigentom Bojanom Suđićem.

Aleksandar Madžar je svojom harizmom ispunio salu Kolarca, prizvao brojne poklonike muzike i od večeri sa orkestrom RTS napravio pravi muzički događaj. Postao je veliki svetski majstor koji ima svoj repertoar, veoma dobro se uklapa u tuđu koncepciju, tempa, način i viđenje partiture koji se zajednički grade u dijalogu, bolje reći dvopevu i saglasju klavira i orkestra.

Našli su se dirigent Suđić, orkestar i solista u izvođenju jednog od najlepših klavirskih koncerata uopšte, Sergeja Rahmanjinova br. 3 u de-molu, virtuoznom, veoma zahtevnom za solistu, ne manje intrigantnom za soliste u orkestru. Sve to raspredanje zvučne mase „uhvatio” je Madžar, osmislio svaku svoju sekvencu, intelektom ju je dogradio i izrazio, logikom dovodio do postepenih, uzbudljivih gradacija koje su nosile više od bljeska i pukog ispoljavanja klavirske moći – nosile su najfiniju meru muzičke priče koja se gradila pred nama, meru duboko doživljenog, strasnog, ali i lirskog i racionalnog.

Slovenski pâtos partiture nije povukao pijanistu i nije mu oduzeo lični pristup, napravio je pomak ka drugačijem Rahmanjinovu. Doživeo je ovacije publike kojima je odgovorio skromnošću i umetničkom vrlinom.

Orkestar, koji je na prethodnim nastupima pokazivao znake posrtanja, potpuno je homogenizovao dirigent Suđić, a nadahnuo Madžar, pa se svojski zauzeo i za kvalitet odgovora solisti.

Posebno je u drugom delu koncerta, u izvođenju kantate „Aleksandar Nevski”, uz ovoga puta takođe mnogo uspešniji horski nastup nego što je to bilo prilikom poslednjeg izvođenja dela Ljubice Marić, postao sasvim „ruski” ne samo plakatski i gromoglasan, već bogat u izrazu. Izvanrednom delu Ljubice Marić („Pesme prostora”) nije se moglo oduzeti mnogo, ali se moglo istrajati u kvalitetu interpretacije što je nadoknađeno u sedam stavove koje je Prokofjev sastavio iz muzike za čuveni film jednog od najvećih reditelja do danas, Sergeja Ejzenštajna. Hor RTS ovo delo peva sa velikom snagom i radošću, pa tako najlepši odsek „Polje smrti” i tužbalica mecosoprana nije zvučao naročito potresno u tumačenju bugarske vokalne umetnice Adriane Grekove koju je horski nastup nadmašio. Orkestar je morao biti tiši, a ona ubedljivija.