Овације Александру Маџару

Неколико последњих концерата оркестра РТС, најпре са диригентом Младеном Јагуштом и са делима Рајка Максимовића (Прелид за пре подне једног фауна) и Љубице Марић („Песме простора”) подстакло је и хор и оркестар на појачани ангажман. Уследиле су пратње оркестра на Карерасовом концерту у Арени, али најбољи наступ од свих поменутих био је са пијанистом Александром Маџаром и на истом концерту, у извођењу кантате „Александар Невски” Прокофјева са диригентом Бојаном Суђићем.

Александар Маџар је својом харизмом испунио салу Коларца, призвао бројне поклонике музике и од вечери са оркестром РТС направио прави музички догађај. Постао је велики светски мајстор који има свој репертоар, веома добро се уклапа у туђу концепцију, темпа, начин и виђење партитуре који се заједнички граде у дијалогу, боље рећи двопеву и сагласју клавира и оркестра.

Нашли су се диригент Суђић, оркестар и солиста у извођењу једног од најлепших клавирских концерата уопште, Сергеја Рахмањинова бр. 3 у де-молу, виртуозном, веома захтевном за солисту, не мање интригантном за солисте у оркестру. Све то распредање звучне масе „ухватио” је Маџар, осмислио сваку своју секвенцу, интелектом ју је доградио и изразио, логиком доводио до постепених, узбудљивих градација које су носиле више од бљеска и пуког испољавања клавирске моћи – носиле су најфинију меру музичке приче која се градила пред нама, меру дубоко доживљеног, страсног, али и лирског и рационалног.

Словенски пâтос партитуре није повукао пијанисту и није му одузео лични приступ, направио је помак ка другачијем Рахмањинову. Доживео је овације публике којима је одговорио скромношћу и уметничком врлином.

Оркестар, који је на претходним наступима показивао знаке посртања, потпуно је хомогенизовао диригент Суђић, а надахнуо Маџар, па се својски заузео и за квалитет одговора солисти.

Посебно је у другом делу концерта, у извођењу кантате „Александар Невски”, уз овога пута такође много успешнији хорски наступ него што је то било приликом последњег извођења дела Љубице Марић, постао сасвим „руски” не само плакатски и громогласан, већ богат у изразу. Изванредном делу Љубице Марић („Песме простора”) није се могло одузети много, али се могло истрајати у квалитету интерпретације што је надокнађено у седам ставове које је Прокофјев саставио из музике за чувени филм једног од највећих редитеља до данас, Сергеја Ејзенштајна. Хор РТС ово дело пева са великом снагом и радошћу, па тако најлепши одсек „Поље смрти” и тужбалица мецосопрана није звучао нарочито потресно у тумачењу бугарске вокалне уметнице Адриане Грекове коју је хорски наступ надмашио. Оркестар је морао бити тиши, а она убедљивија.