Pakovanje birača

Iako je svako poređenje izbornih procesa u Americi i Srbiji besmisleno, nekih sličnosti ipak ima. Jedna je u činjenici da se i ovde i tamo pred birače izlazi svake dve godine, s tim što je to američko ustavno pravilo, a kod nas novouvedeni običaj proistekao iz interesa aktuelne vladajuće partije i njenog lidera.

Amerikanci svake dve godine menjaju celokupan sastav Predstavničkog doma (435 kongresmena), trećinu (34) senatora, jedan broj federalnih guvernera i lokalnih funkcionera. I u Srbiji, najavljeni, ali ne još i objavljeni, izbori održaće se na nekoliko nivoa: za republičku i pokrajinsku skupštinu i neke lokalne samouprave.

Ovog puta sličnost je i u nezadovoljstvu oba (po brojnosti drastično različita – Srbija ima 7,1 milion stanovnika, SAD 320 miliona) biračka tela, mada različitim povodima. Srbija je već godinama u teškoj ekonomskoj krizi, a anemičan lanjski i predviđeni budući rast garantuju da u doglednoj budućnosti nećemo dostići standard koji smo imali u skoroj prošlosti.

Gnev prosečnih Amerikanaca na prvi pogled je nerazumljiv, s obzirom na to da SAD ekonomski stoje mnogo bolje od drugih razvijenih zemalja: imaju veći tempo rasta i najmanju nezaposlenost (pet odsto). I dok kandidati poput Trampa i „socijaliste” Sandersa grme da je „zemlja u velikim problemima” i da će je baš oni učiniti „ponovo velikom”, brojke kazuju drugu priču.

Amerika je po konkurentnosti svetski broj tri (ispred nje su samo Švajcarska i Singapur), dolar je i dalje svetska valuta (koja jača), a po inovativnosti SAD su daleko od svojih rivala.

Dok je u Srbiji objašnjenje za jad i bedu jednostavno – katastrofalni rezultati tranzicije, nejake institucije, sveopšta korupcija, nepostojanje adekvatne razvojne strategije i nekompetentna administracija – razlozi za američko nezadovoljstvo su mnogo suptilniji.

SAD su uređena i uspešna država – s jednim velikim problemom: njen opšti ekonomski uspeh ne preslikava se adekvatno na pojedinačne živote, jer sve veći deo kolača odlazi u sve manji broj ruku. Plate srednje klase realno stagniraju još od osamdesetih godina 20. veka. Velike američke korporacije su model uspešnog poslovanja, ali profit najvećim delom odlazi u ruke pripadnika famoznih „jedan odsto” upravljačke i finansijske elite.

Dvogodišnji politički maraton izbora predsednika SAD, navodno najmoćnije političke institucije sveta, upravo je ušao u fazu eliminacija. U toku su unutarpartijske borbe za nominaciju koje će trajati do sredine juna, da bi od jula počela finalna trka koja se završava izbornim danom 8. novembra.

Taj politički spektakl ima i svoju medijsku nadgradnju. Na površini je demokratski: svako može da se kandiduje i, pokaže li se sposobnim, pobedi. Zar istorijski primer Baraka Obame nije pokazao da je „američki san” još zbilja?

Jeste, ali samo donekle. I njegov trijumf pre osam godina priziva podsećanje da ništa nije onako kako se čini na prvi pogled. Obama je bio nesumnjiva politička zvezda, ali kako je to bilo iznutra, naknadno je objasnio njegov šef kabineta Ram Emanuel. „U prvoj trećini vaše kampanje je novac, novac, novac. U drugoj je novac, novac, novac. A u završnici su glasovi, mediji i novac”.

Više nego obe predsedničke kampanje u kojima je trijumfovao Obama, najnovija je u znaku pomenutog svetog trojstva. Procenjuje se da će u ovogodišnjem izbornom ciklusu biti potrošeno oko pet milijardi dolara, a od toga, naravno, najviše u trci za Belu kuću.

To podrazumeva da se iza vidljivih „prajmeris”, nadmetanja za nominacije, održavaju i one nevidljive. To su utakmice američkih milijardera, kojima je odlukom Vrhovnog suda iz 2010. omogućeno da, u ime slobode govora, za izbor svog političkog miljenika (i miniranje onoga koji im nije po volji) troše kolikogod im je volja.

Kandidati su pritom samo glasnogovornici svojih štabova, čiji specijalisti svih vrsta, od komunikologa preko statističara, marketing gurua, do vojski volontera, oblikuju poruke koje gađaju želje, nade i strepnje birača. S tim što su kampanjske manipulacije, otkako je Obamin štab 2008. u to upregao i alatke digitalne ere, u međuvremenu narasle do orvelijanskih razmera.

Štab Teda Kruza, republikanskog pobednika početnog izjašnjavanja u Ajovi, tako koristi podatke o psihološkim profilima na desetina miliona birača, sačinjene „žetvom” podataka s „Fejsbuka”, što mu omogućava da doslovno „pakuje” grupe birača sličnih psiholoških profila. „Što bolje nekog poznajete, to bolje možete da svoju kampanju prilagodite njihovim potrebama”, objašnjavaju njegovi eksperti.

U Srbiji se još nije stiglo dotle – nema se para za tu ekspertizu – ali i naši učestali izbori su prilika za marketinške gurue, domaće i uvozne. Naši tajkuni nisu ni blizu američkim kolegama, ali i ovde se „kupuje uticaj”, bez obaveze da se o tome, kao u Americi, podnose računi.

Kod nas su na delu i neke druge, ne baš „haj-tek”, ali ništa manje efikasne tehnike ubeđivanja birača. A u svakom slučaju, i ovde i u Americi izborni ishod biće u skladu s ciničnim pravilom svake demokratije: ni mi ni oni nećemo dobiti vladu bolju od one koju zaslužujemo.