Mišković i Vučić

Gledaoci Radio-televizije Srbije, službe u javnom interesu, pre neki dan su mogli u 50 i nekom minutu centralne informativne emisije, tj. „Dnevnika“ u pola osam, da pogledaju izveštaj sa proslave 25. godišnjice kompanije „Delta“. Činjenica da je vlasnik ove kompanije Miroslav Mišković, protiv kojega već nekoliko godina teče krivični postupak pred sudom, vrlo je zanimljiva, s obzirom na to da bi se moglo pretpostaviti da čoveku kojem nad glavom visi pretnja višegodišnje robije nije ni na kraj pameti da proslavlja godišnjicu poslovanja kompanije.

Imajući u vidu da je proslavi prisustvovao i po ličnoj čestitosti nadaleko čuveni Siniša Mali, neimar Beograda ni na nebu ni na zemlji, i desna ruka najpoznatijeg borca protiv kriminala i korupcije Aleksandra Vučića, koji je pre oko tri godine najavio Miškovićevo hapšenje, stekavši tako opšte uvažavanje građana napaćene nam i mile otadžbine, može se pretpostaviti da se zaista nešto bitno dešava. Naime, oko tri godine je trajala u sredstvima masovnog opštenja besomučna kampanja prvog potpredsednika, a zatim i predsednika vlade Aleksandra Vučića protiv svih političkih protivnika kao Miškovićevih „plaćenika“, a sada smo se odjedared svi suočili s činjenicom da njegov posilni sedi tik do optuženog slavljenika na počasnome mestu. Naravno, svi su nevini dokle god se drugačije ne dokaže, ali ako je neko pod osnovanom sumnjom pravosuđa, pa makar i ovakvog narušenoga ugleda u Srbiji, da je kriv, onda se nikako ne može posmatrati kao ugledan građanin, sve dok se na sudu ne dokaže da je krivica pogrešno na njega nalepljena. Štaviše, ako se neko samo zbog nedostatka dokaza ne može osuditi, to ga još uvek ne oslobađa moralne odgovornosti. Uostalom, jedan drugi bogataš, optužen za šverc cigareta, nije osuđen zbog zastarelosti krivičnog dela i nedostatka dokaza, i nalazi se u službi gospodara.

No, upravo je moralna osuda „nepristojnog bogaćenja“ pojedinca preko grbače naroda, Miškovića i njemu slične ukaljala u očima velike većine društva. Otuda je Aleksandar Vučić i mogao upotrebiti hapšenje već ozloglašenog bogataša, nekoć potpredsednika Republičkog izvršnog veća (poslednje komunističke vlade iz 1990), kao lansirnu raketu sopstvene političke karijere. Vučić se tako predstavio kao tobožnji osvetnik, ako ne i spasilac, poniženih i uvređenih. No, pošto je Baja Patak mogao da utroši silan novac kako bi angažovao moćne advokatske i lobističke kancelarije, od kojih je osnivač jedne od njih, „Podesta“, i savetnik današnjeg predsednika SAD Baraka Obame, dok ona finansira izbornu kampanju Hilari Klinton, predsednik Vlade Srbije se, ili se, možda, to samo tako čini, od Robina Huda postupno pretvara u ortaka ili pokrovitelja Baje Patka, jer Mišković je, kako čusmo iz usta našega gospodara, i najveći poreski platiša u Srbiji. Uopšte ne sumnjajući u istinitost tog iskaza, ipak se čovek mora zapitati: zar Aleksandar Vučić nije to znao i u trenutku hapšenja najčuvenijeg Varvarinca u istoriji? Na isti način, zar mu hapšenje Miškovića nije poslužilo i za disciplinovanje drugih bogataša, npr. Kostića i Beka? Zar se nije radilo o manevru kojim se oligarhija bez gospodara, koju čine privrednici i političari, pretvara u autoritarnu oligarhiju kojoj na čelu stoji politički vođ? Sve u svemu, đukanizacija na delu.

Nažalost, ono što, takođe, obespokojava jeste činjenica da opozicija, tj. Demokratska stranka (SDS i LDP u opoziciju uopšte i ne spadaju), sledi isto načelo kao i Aleksandar Vučić. Ako si naš, onda je svaki potencijalni sudski proces protiv tebe „politički“. Nema veze što se, otkad se baviš politikom, naširoko priča o tvom raskošnom i bahatom načinu života, stranka će stati iza tebe, kao zaslužnog borca za uništavanje ugleda same stranke. Prirediće ti, štaviše, ovacije na sednici Glavnog odbora, onako kako optuženik za kriminal zaslužuje, pokazujući tako da se lud odista ponosi onim čega se pametan stidi.

No, naravno, pokvarenost vlasti uvek više brine, a naročito onda kada je, kao danas u Srbiji, ta vlast gotovo apsolutna i izvesno potpuno crvotočna. Ono što brine kod opozicije jeste činjenica da ovakva kakva je nije kadra da smeni takvu vlast, jer i sama pripada oligarhiji koja ne priznaje sud. Lek bi bio da se ceo sasvim truli politički sistem temeljno pomete, ali se ne vidi način kako da se to učini, sve dok se u politiku na sasvim drugim osnovama ne bi uključili ljudi koji se njome dosad nisu ni bavili. Nažalost, to nije u izgledu na ovim izborima, a da li će postati izgledno u budućnosti nezahvalno je predviđati. Dok se to ne dogodi, jahaće nas oligarhija: gospodari, gazde, šverceri i poltroni.

*Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu