Kad izbori donose profit svima?

Računao sam da je 25 godina učenja osnovnih pravila višepartijske demokratije i političke borbe dovoljno i za neiskusne zemlje, kao što je Srbija, da uspostave neke temelje i nasleđe koje nećemo dovoditi u pitanje svaki put kad se pomene tema novih izbora.

Naravno da sam pogrešio. Dvadeset pet godina je prošlo, imali smo onoliko izbora za različite nivoe vlasti i opet svaka izborna kampanja, čak i zagrevanje za nju, uvek počne nekako pogrešno. Promašimo suštinu. Bavimo se trivijama. Pitamo i odgovaramo na sporedna pitanja.

Koliko nas izbori koštaju? Da li će izbori zaustaviti nešto? Koliko često treba održavati izbore? Da li je demokratija skupa? Zašto nemamo prave teme u kampanji?

Tako je svaki put. Naravno da su sva ova pitanja legitimna, ali ona toliko zatrpaju javnost da na kraju nikada nema mesta za neka druga, mnogo važnija pitanja. Predlažem da ovoga puta bude drugačije i verujem da su šanse za to ipak veće nego da prestanemo da verujemo u promaju.

Koliko puta ste čuli da se svi slažu da teme od kojih se živi – posao, ekonomija, investicije – treba da budu u centru pažnje? U svakoj dosadašnjoj kampanji ste to čuli. I svaki put raspravljamo da li će država nekome dati posao, da li će otpustiti nekog, da li stranke obećavaju radna mesta, da li zbog toga ljudi ulaze u stranke i kada će to prestati. Neće prestati nikada ako ne postignemo osnovni nacionalni konsenzus oko nekoliko stvari.

Prvo, nema besplatnog ručka. Ako hoćete, biračima ovo kažem, da niko od postojećih zaposlenih u javnoj upravi ne ostane bez posla, onda je to u redu, ali dok je to konsenzus – nema bolje uprave, nema jeftinijih šaltera, nema efikasnije i smislenije škole, nema ukidanja prakse „donesite mi papir sa pečatom, što pre, pauza je od 10” kada se zadesite pred staklom poreske ili neke slične državne uprave. Neka ljudi kažu šta hoće. Da im dete ide na učiteljski fakultet ili u školu za birokratiju, što je važna i vrlo vredna „struka”, stub svake ozbiljne države, ali da ne mogu da im objasne da posao neće imati narednih deset godina pošto postoje neke tete i čike koji su zauzeli mesta iza šaltera. Zauzeli i sada prete bunom svaki put kad ih pitate zašto piju vinjak u sobi iza šalter sale dok iznad njih stoji Titova slika, a pred šalterom čeka 30 ljudi koji su ostavili svoj posao da bi izmolili običan pečat. Ako mislite da sam ovaj primer izmislio, grešite. To je stvarni primer. Iz Beograda. Imam i fotografiju tog Tita na zidu, samo nemam i audio-snimak da čujete smeh uz čašicu dok privatnici pred šalterom čekaju da dobiju uslugu od onih koje hlebom hrane od svog poreza i gomila taksi.

Drugo, bilo bi dobro da se ne takmiče izborni suparnici oko toga ko će pokušati da zadovolji baš svaku grupu u ovom društvu i baš svaku besmislenu ideju koju neki ljudi, koji su se u našoj zemlji nametnuli kao predstavnici i autoriteti (retko imaju manje od 70 godina) tih grupa. Tako nam na kraju kampanje izgleda kako će prvi sledeći budžet Srbije biti pet puta veći od ovog koji sada, teškom mukom, nekako skupimo i još malo pozajmimo. Ovaj besplatni savet posebno važi za opoziciju, za koju ne bih voleo da izgleda kao kolona (nekoliko kolona) gubitnika koji obećavaju nemoguće, emitujući tako poruku da čak ni u najoptimističnijim snovima ne sanjaju da će ikada doći na vlast, pošto inače ne bi obećavali nešto za šta i oni i skoro svi birači znaju da je potpuno nemoguće.

Treće, pokušajte da kažete ljudima u ovoj zemlji da nisu gori, u bilo čemu, od bilo kog drugog naroda u Evropi. Da možda, na kratak rok, teško možemo da preživimo i nešto pokrenemo bez, nekada i potpomognutih, stranih investicija, ali da dugoročno ovu zemlju može da izvuče njena pamet, njen znoj, njena ideja, njeni preduzetnici, ljudi koje zanima profit, ali ih zanima i da trajno žive ovde. Pa neka se oko toga političari takmiče. Ne ko će „dati ljudima posao”, nego ko će naći način da onima koji pokreću ili već imaju sopstveni posao pomogne tako što će im država, dakle svi poreski obveznici, biti oslonac u onim fazama i trenucima privatnog posla koji su teški svakom privatniku na svakoj tački zemaljske kugle. Tačno je da je ovo jedna od retkih zemalja gde ljudi „čekaju posao”, ali je tačno i to da bi ga manje čekali a pre sami pokretali kada bi znali da neće ostati baš potpuno sami, suočeni sa surovim bankama, sporom administracijom i neefikasnim sudovima, posebno u onim fazama kada su inače osetljivi i ugroženi. Kao svaki početnik u bilo čemu.

Kad čujem kako tema treba da bude ekonomija, meni na pamet padnu ovakve stvari. To bi mogao da bude smislen okvir za dobru političku utakmicu. Oštru, ali dobru. Takvi izbori ne koštaju, oni donose korist svima.

*Direktor Trust Market Research