Nediću bi sudila i vlada u Londonu

Da je rehabilitacija Milana Nedića proces kome je „tesna” sudnica Višeg suda u Beogradu, potvrđuju i reagovanja javnosti i medija posle prekjučerašnjeg drugog ročišta. Podnosioci zahteva, potomci predsednika vlade u vreme okupacije Srbije, izveli su svedoka Žarka Vidovića. Ovaj pripadnik SKOJ-a u Sarajevu dao je iskaz kako je organizovao transport srpskih izbeglica iz Bosne u Srbiju pod Nedićevom upravom. Rekao je i da ta uprava nije imala nikakvih nadležnosti nad logorom Staro sajmište, u koji je interniran posle hapšenja u maju 1942.

Foto Rade Krstinić

Istoričar Bojan Dimitrijević smatra da se u Vidovićevom svedočenju nije čulo ništa što već nije istorijska činjenica.

 „Nije mi poznato da li je Vidović bio pripadnik SKOJ-a i kakve je zadatke obavljao. Ali postoje nepobitni dokazi je da je Nedićeva policija organizovala prihvat brojnih izbeglica sa teritorije Nezavisne države Hrvatske i njihovo raspoređivanje po srezovima i okruzima. Takođe, na Starom sajmištu nije bilo nikakvog uticaja Nedićeve vlasti, ni u periodu pre nego što svedok tvrdi da je tamo zatočen, a ni posle toga”, kaže istoričar dr Bojan Dimitrijević, saradnik Instituta za savremenu istoriju.

Međutim, u izjavi novinarima nakon ročišta, praunuk Milana Nedića, Aleksandar Nedić, ustvrdio je kako je Vidovićevo svedočenje „dokaz da Milan Nedić nije imao veze sa progonom Jevreja”, koji su masovno stradali u logoru Staro Sajmište. Štaviše, on je najavio da će podnosioci zahteva za rehabilitaciju pred Viši sud pozvati i akademika Aleksandra Bjelića, potomka Jevreja koje je – Nedić spasao.

Istoričar Milan Radanović, međutim smatra da je ovo „prilično  naivno razmišljanje, jer stradanje Jevreja nije pitanje za sudove već za istoriografiju.

– Zanimljivo je da je gospodin Aleksandar Nedić nije pomenuo Rome. Istoriografija je dokazala da je kvislinški aparat, na čijem je čelu bio Milan Nedić, učestvovao u progonu stanovnika Srbije koje su nemački okupatori ubijali isključivo zbog njihove etničke pripadnosti, u cilju uništavanja onih koje su nacisti smatrali „rasno inferiornijim”. Prema podacima Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iz 1945, kvislinška žandarmerija je krajem oktobra 1941. u Beogradu i okolini uhapsila skoro 2.000 romskih muškaraca koji su predati Nemcima i koje su okupatori uglavnom streljali. Početkom decembra isto se desilo i sa oko 300 Roma iz Leskovca i tri okolna sela”, naglašava Radanović.

Foto Tanjug

Kad je reč o Jevrejima, dodaje on, oružane snage Nedićeve vlade i Specijalna policija nisu hapsile one koji su internirani u logore tokom 1941. Međutim, u narednom razdoblju zabeleženi su, dodaje Radanović, primeri hapšenja više desetina Jevreja koji su izbegli logore i nisu do tada predati Nemcima.

–Kvislinši režim i Nedić lično nisu učinili ništa da spasu Jevreje, zbog čega snose nesumnjivu odgovornost – jer su podržali stanje nametnuto okupacijom koje je podrazumevalo i genocid. U istoriografiji je poznat nemački dokument od 9. septembra 1941. u kome se iznosi Nedićev stav prema Jevrejima: „Ja znam samo jedno rešenje za jevrejsko pitanje: napolje sa njima. Sve dotle, dok je i jedan Jevrejin u zemlji, ili dok može da govori sa Srbima, ili dok ga Srbi mogu žaliti, sve dotle nema mira u zemlji” – navodi Radanović i podseća da su i Nedićevi govori i kvislinška štampa karakteristični po antisemitskoj retorici.

Među pristalicama rehabilitacije predsednika „vlade narodnog spasa” često se poteže i argument da je taj proces važan, jer u komunističkom režimu nije mogla da se čuje prava istina niti su postojale šanse za fer suđenje. Ali istoričari su saglasni da bi Milanu Nediću posle rata sudila i izbeglička vlada u Londonu da se vratila na vlast u Jugoslaviji. Njen nekadašnji predsednik Slobodan Jovanović Nedića je ubrajao među najveće ratne zločince.

„Jugoslovenska vlada ga i jeste lišila generalskog čina i verbalno ga osudila zbog saradnje sa Nemcima. Pretpostavljam da bi mu i zvanično sudila, ali ne verujem da bi bio pogubljen. Njegova krivica bi sigurno bila određena srazmerno delu. A uveren sam da se ne bi moglo desiti da izvrši samoubistvo, odnosno navodno samoubistvo u zatvoru”, ubeđen je Bojan Dimitrijević koji kaže da „ni Slobodan Jovanović ni ostali u Londonu nisu imali preciznu sliku koliko su tragična bila dešavanja ovde”.

Da bi Nediću bilo suđeno čak i da je u Jugoslaviji restaurirana predratna vlast, veruje i Milan Radanov koji ukazuje da je i danas „tek manji deo javnosti spreman da podrži Nedićevu rehabilitaciju”.

– To zagovaraju marginalne organizacije ekstremne desnice, prepoznatljive po rasističkoj retorici i anticivilizacijskim stavovima, zatim jedna nepriznata verska zajednica nastala odvajanjem od SPC i retki pojedinci poput Bojana Dimitrijevića”, ukazuje Radanović.  

Dimiterijević pak ukazuje da ne bi trebalo prećutati da su se za vreme drugog ročišta u predmetu Nedić pred Višim sudom okupili i ekstremni levičari.

„Ne bih komentarisao to što u 2016. godini sa bilo koje strane ljudi imaju tako ostrašćen pristup o događajima od pre sedam decenija”, zaključuje Dimitrijević.