Koliko je Milena u srpskoj kulturi

Izjava premijera Aleksandra Vučića da više vredi jedna Milena Dravić nego 30 ili 40 grešaka koje su napravile prethodne vlade, koju je dao pre dva dana apelujući da se odustane od predloga Ministarstva kulture i informisanja da se nacionalna priznanja u kulturi ukinu, bila je najcitiranija u medijima ali i kulturnoj čaršiji. Iz više razloga.

Jedno od pitanja koje se moglo čuti u jučerašnjim neformalnim razgovorima u svetu kulturnih poslenika bilo je koliko tačno imamo Milena Dravić na spisku onih kojima je ovo priznanje već dodeljeno, a koliko je onih koji su ga dobili a o kojima se pričalo da ga nisu zaslužili?

Ako se pogleda spisak od 2007, kada su proglašeni prvi dobitnici ovog priznanja (2014. i 2015. konkurs za dodelu nije bio raspisivan), a na kojem se danas nalazi oko 370 dobitnika, dolazi se do zaključka da nesumnjivo ima onih koji su u našoj kulturi ostavili ozbiljan trag: Dragoslav Mihajlović, Predrag Miki Manojlović, Dušan Makavejev, Srđan Karanović, Puriša Đorđević, Jovan Kolundžija, Timoti Džon Bajford, Dušan Petričić, Mihajlo Mitrović, Petar Omčikus...

Opet, ako se pogleda taj isti spisak na njemu su imena zbog kojih je javnost oštro i negativno reagovala ne shvatajući po kojem su se kriterijumu na njemu našla budući da je reč o onima koji su uglavnom vezivani za oblast estrade ili takozvanih „lakih nota”: Miroslav Ilić, Merima Njegomir, Lepa Lukić, Fejat Sejdić, Miki Jevremović, Slađana Milošević... Čuli su se i glasovi da se piscu Bori Ćosiću oduzme nacionalna penzija zbog izjave da je „rođen u Zagrebu, umro u Beogradu, živi u Berlinu” (autobiografska beleška)  kao i zbog odobravanja agresije NATO na Srbiju 1999. godine. Ovo „merenje patriotizma u krvi” potom je izazvalo polemiku, i javnu i na stranama našeg lista, između Dragomira Anđelkovića i Ivana Milenkovića.

Matija Bećković se odrekao dobijene nacionalne penzije jer je smatrao da mu je dovoljna njegova stečena penzija i akademski dodatak, dok je Vladimir Veličković odlučio da oformi fond za mlade umetnike kojima tako daruje svoju nacionalnu penziju. Ima i onih koji su umrli a nisu dočekali čak ni da se nađu među kandidatima, iako je bilo za očekivati, kao što je to bio Pavle Minčić.

Kako je sve ovo počelo?

Zaista, u početku je ideja bila da se nacionalne penzije dodele kao pomoć samostalnim umetnicima da bi se ubrzo prešlo na formulaciju „nacionalna priznanja za vrhunski doprinos kulturi” na koje pravo imaju svi a ne samo samostalci. Odmah potom počela je i polemika o tome da li je reč o socijalnoj kategoriji ili ne.

Tokom godina razvila se, razumljivo, i debata o kriterijumima. Mnogi „kulturnjaci” koji su bili u prilici da odlučuju o dobitnicima smatrali su, i pored toga što postoje pobrojani kriterijumi, da bi ih trebalo dodatno pojasniti, dodajući da je u oblasti sporta, u kojoj se ovo priznanje takođe dodeljuje, to egzaktnije regulisano. Posebno bi bilo dobro precizirati ko zaista može da bude „istaknuti umetnik” i zbog kojih „zasluga”. Za „Politiku” su o tome 2013. govorili Petar Volk i Živorad Ajdačić, tadašnji članovi komisije za dodelu. Pored toga, moglo bi se reći i ovo: koliko komisija toliko kriterijuma. Ali, čak i ako se ova opaska shvati kao neozbiljna, mora se priznati jedno – kad god se formira neka grupa koja odlučuje o tome ko bi nešto trebalo da dobije ili ne, uvek je, ipak, reč o nekoj vrsti subjektivnog stava o tome ko neki kriterijum ispunjava ili ne. Osim toga, ovo je Srbija, mala zemlja u kojoj svi svakoga znaju i svi misle da sve znaju pa je lobiranje, koje postoji i u drugim zemljama sveta, kod nas samo još vidljivije. Lako je u našoj sredini pretpostaviti ko je čiji poznanik, prijatelj i ko se za koga i zašto odlučio. 

Još jedno pitanje je u kulturi juče bilo aktuelno. Ono glasi – šta je tačno svake godine bilo sporno? Odgovor je jednostavan – sve. Čim komisija za dodelu započne svoj rad u javnosti su redom postajali upitni: prvo imena članova komisije, potom kriterijumi za dodelu, broj priznanja koji će te godine biti dodeljen, spisak onih koje je neko kandidovao ili koji su kandidovali sami sebe kao i to ko ih je kandidovao, diskreciono pravo članova Vlade da na spisak nekog dodaju i, na kraju, neizbežno, imena dobitnika.

Na kraju, oni koji prate ovu temu dobro znaju da se jednom godišnje podigne ista besplodna halabuka u medijima koja se nakon tri dana stiša ali koja nijednom nije doprinela tome da se konačno na ovo sve stavi tačka. Možda bi bilo dobro podsetiti se jednog pitanja kojeg se niko nije setio već nekoliko godina a koje se pojavilo na samom početku celog ovog zamešateljstva: zašto se nacionalna priznanja dodeljuju samo sportistima i umetnicima a ne i penzionisanim naučnim radnicima koje, uglavnom, šira javnost ne zna, pa za njih nema ko ni da lobira? Nesumnjivo je da među njima ima onih koji su ovu zemlju zadužili.