Lepo je bilo u Sarajevu 1984.

Četrnaesta zimska olimpijada održana je u Sarajevu 8–19. februara 1984. Paljenjem olimpijskog plamena bakljom simbolično ju je otvorila klizačica Sanda Dubravčić. Učestvovali su takmičari iz rekordnog broja (49) zemalja. Prema tvrdnji predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta Huana Antonija Samarana, organizacija je bila najbolja od svih prethodnih. U Sarajevu su se branili čast i obraz Jugoslavije.

Sve je tada, nekako, izgledalo idilično. Dan pred otvorenje igara pao je željno očekivani sneg. Odlukom gradskih vlasti sve radnje su morale da budu otvorene do 22 sata i maksimalno osvetljene – od robnih kuća do brijačnica i mesara. Nigde opuška niti papirića. U centru grada bio je zabranjen saobraćaj privatnim vozilima. Beogradski „Putnik“, ljubljanski „Viator“ i „Nišekspres“ poslali su najbolje autobuse i vozače da pomognu u prevoženju gledalaca na olimpijska borilišta: Jahorinu, Bjelašnicu, Igman i Trebević. Lična bezbednost na najvišem nivou – stranci se nisu mogli načuditi što nema krađa, džeparenja, obijenih automobila ili provala u hotelske sobe. Oni nisu znali da su svi registrovani lopovi, obijači i secikese privremeno smešteni u zatvore u Zenici i Foči.

Sportiste, novinare i goste najbolji turistički vodiči upoznavali su sa znamenitostima Sarajeva – od četiri različite bogomolje u krugu prečnika dvesta metara, do Gradske vijećnice i Principovog mosta. Vijećnica i Most pominju se i zbog dve priče koje je iznedrila čaršija. Jedna je da je neprevaziđeni sarajevski prevarant Hajro Hastor prodao šezdesetih godina Nemcima Vijećnicu i pobegao s kaparom, a druga je da je za Vidovdan 1914. Gavrilo Princip, pucajući u Ferdinanda, uzviknuo prestolonasledniku: „E, ne’š se više vozikat po olimpijskom Saraj’vu“!

Za vreme olimpijade stranci su mislili da se mi pozdravljamo sa „nema problema“, jer smo im na svaki zahtev i molbu tako odgovarali. Iako je bilo vreme nestašice pojedinih artikala, sarajevske prodavnice su bile krcate robom – od jaja japanske prepelice, kivija kojeg su mnogi tada prvi put videli i mislili da je sorta čupavog krompira, pa do kafe i banana. Beograđani su „Bosna-ekspresom“ dolazili u Sarajevo i vraćali se punih putnih torbi.

Stizale su i krunisane glave – švedski kralj Gustav došao je da vidi grad koji je organizaciju olimpijade dobio ispred Geteborga i japanskog Sapora. Pogledi sveta spram socijalističke Jugoslavije počeli su se naglo menjati – bob staza na Trebeviću, najmodernija i najbrža, odmah je rasprodata za treninge na duži period, kao i dve skijaške skakaonice na Igmanu, šumom zaštićene od vetra. Velike otvorene i zatvorene staze za brzo klizanje, dve dvorane za hokej i umetničko klizanje, kao i mala udaljenost do skijališta, bili su iznenađenje za četiri i po hiljade akreditovanih novinara. Za njih je Jugoslavija bila otkrovenje, a Sarajevo egzotičan spoj Orijenta i Zapada.

Prvu medalju ikada osvojenu na zimskim olimpijskim igrama za Jugoslaviju, i to srebrnu, izborio je u veleslalomu Jure Franko. Na velikom displeju u centru Sarajeva, iznad kafane „Park“, danima je, i po završetku olimpijade, pisalo: „Volimo Jureka više od bureka“. Bez medalje su ostali skijaš Bojan Križaj i skakač Primož Ulaga, kojeg su Sarajlije, zbog domaće atmosfere, promptno prozvale Đulaga. Maskota olimpijade, dobroćudni vuk Vučko, s prstima nameštenim u fige za sreću, bio je godinama najprodavaniji suvenir u Sarajevu. U TV spotovima glas mu je pozajmio Zdravko Čolić.

Napominjemo da je u Sarajevu SSSR tada osvojio 25 medalja, Istočna Nemačka 24, a SAD osam. Olimpijada je Jugoslaviju koštala 143 miliona dolara. Oko polovine troškova podmireno je od reklama i prava na TV prenose, a druga polovina je išla na račun radnih ljudi i građana Jugoslavije. Uposlenici svih sarajevskih preduzeća su dobrovoljno (čitati: po direktivi), kao lični doprinos, pisali od jedne do tri mesečne plate sponzorstva olimpijadi i za to dobijali bronzanu, srebrnu ili zlatnu plaketu. Još se u ponekom domu mogu videti uokvirene na zidu.

Posle olimpijade na more su dolazili stranci, posete Jadranu i Gospi u Međugorju su se osetno uvećale, a kragujevačka „Zastava” je razvila „posao stoleća“ s „jugom 45 amerika“.

Među mnogobrojnim strancima bio je i meksički istraživač i arheolog Salinas Prajs koji je tvrdio da je Troja zapravo u hercegovačkoj Gabeli. Naši domaći arheolozi su ga proglasili šarlatanom i složno su ga oterali da negde drugde rovari i istražuje, a nas da ostavi. Kome? E, to smo saznali koju godinu kasnije: nacionalistima, onima čije združene poduhvate još uvek proživljavamo.

Ipak, lepo je bilo u Sarajevu, te 1984.

Član Udruženja novinara BiH