Kasno se setili

Srbija je poslala protestnu notu Haškom tribunalu. Kasno? Ili, bolje ikad nego nikad? Ili, ko je postavio one ljude u srednjovekovnim crno-crvenim odorama, koji se klanjaju po tri četiri puta jedni drugima, da sude Srbima u Hagu? Istina ne samo Srbima, ali ipak pretežno Srbima. Koji posle serijski umiru u haškom pritvoru.

Kažu da je te sudije postavio Savet bezbednosti UN u vreme kada je u Kremlju stolovao veseljak, koji se nije libio da i pripit poput mečke javno zaigra pred zapadnim sponzorima njegove tadašnje države.

„Ko je zapravo postavio Nemce za sudije narodima?”, ljutio se u 12. veku engleski sholastičar Džoan Salsberi zbog svetskog poretka koji su Nemci smišljali. Ogorčenje ovog Engleza išlo je na račun cara Fridriha Barbarose, jer je ovaj pretendovao na sva ovlašćenja, jer je sazivao koncile i na njima nalagao donošenje odluka kakve njemu odgovaraju. Ogorčenje je išlo na račun nemačke pretenzije na vođstvo, na račun nemačke ideje carstva i cara, na račun nemačkih ambicija koje nisu trpele nikakav autoritet pored sebe i nad sobom. Kako je ovaj biskup pisao, Nemci su bili „grubi i neobuzdani”. Samo 863 godine kasnije narodima više ne sude Nemci, već Amerikanci.

Sada se i Nemci žale kako su Amerikanci grubi i neobuzdani. Naravno da kroz nemačke žalopojke oko današnje američke uloge, ne samo u raznim međunarodnim sudovima, provejava i nemačko žaljenje zbog toga što sami više ne igraju veliku ulogu. Sada, dakle, kada Vašington poziva ostale zapadne saveznike na krstaške pohode i veruje da je Bog na njegovoj strani, kada Amerikanci misle da im je Bog dodelio spasonosnu istorijsku misiju da se bore protiv zla, politika Zapada se pretvorila u eshatologiju. A slavopojke koje američki mediji upućuju svojoj političkoj eliti svode se na onu hristološku himnu koju je jedan anonimni pesnik iz okruženja tadašnjeg natkancelara u 12. veku spevao Fridrihu Barbarosi: „Pozdravljen budi care naš, vladaru ovde na zemlji.”

„Svuda je srednji vek”, ovako je stručnjak za srednji vek Horst Furman pre desetak godina nazvao svoju knjigu u kojoj opisuje srednjovekovna obeležja sadašnjosti, misleći pri tome ne samo na gradske zidine i formalne načine pozdravljanja, već i na duhovno ustrojstvo sadašnjosti. Možda profesor Furman i nije preterao u reklamiranju svog faha, pogledajmo samo današnje haške inkvizitore, nedostaje samo giljotina u sudnici.

Danas Amerikanci postupaju sa Haškim tribunalom isto onako kako je to svojevremeno činio Fridrih Barbarosa sa Koncilom. Današnjica uverljivo pokazuje da predatorska istorija čovečanstva još nije završena. Međunarodno pravo ne postoji, postoji samo pravo jačega, odnosno pravo postoji samo između vojno i ekonomski približno jednakih. A prvo pravdanje principa „sila ispred prava” imamo kod istoričara Tukidida, koji u Meloskom dijalogu opisuje sudbinu stanovnika malog ostrva Melos.

Pa ko je onda sudije u Hagu postavio na ta mesta? Tukidid sigurno nije. Zapravo, Haški tribunal je savremena varijanta Meloskog dijaloga. Francusku neće prijaviti Savetu bezbednosti UN zbog Artmanove, jer Francuska je stalni član Saveta bezbednosti UN, američki saveznik i moćna država. A Srbija sve to nije. Odnosno, klasično pitanje iz Starog zaveta: od Mojsija su zatražili da reši jedan spor između dvojice Jevreja, a nakon toga su ga zavađeni žestoko napali: „Hoćeš li da nas pobiješ, kao što si juče pobio Egipćane.” Mojsije se uplašio kada je čuo da je njegovo nedelo otkriveno, pa se sakrio.

Amerika se ne krije, Amerika hoće da vodi i predvodi zahvaljujući svojoj snazi bez obzira na međunarodno pravo i ugovore. Kvintesenciju američkog nastupanja predstavlja uverenje da ono što je dobro za SAD automatski mora biti dobro i za svet. A šta je to dobro, to definiše Amerika ne obazirući se na mišljenje drugih. Doduše, SAD progone ljude koji su počinili ratne zločine, ali Amerikanac po definiciji ne može da počini ratne zločine koje bi trebalo procesuirati pred Međunarodnim sudom. Poput nekog srednjovekovnog carstva. To je neskrivena imperijalna politika, danas funkcioniše kao i pre više vekova: ko nije za nas, taj je protiv nas. Moć hegemona.

SAD su bile te koje su 1946. suštinski doprinele da u Nirnbergu procesom ratnim zločincima bude ostvarena prekretnica na putu ka međunarodnom krivičnom pravu. Presude iz Nirnberga bi, kako je u to vreme rekao američki tužilac Robert Džekson, trebalo da ogade rat onima „u čijim rukama se nalazi moć i sudbina čitavih naroda”. Bila je to velika nada u godinama posle Drugog svetskog rata. Ali već 1970. Džeksonov najbliži saradnik Telford Tejlor je rekao: „Nismo uspeli da naučimo lekciju koju smo u Nirnbergu hteli da naučimo.” Samosvest supersile ne trpi nad sobom nikav autoritet, pa ni autoritet prava.

I to nije nikakav novi poredak vremena, nije onaj „Novus Ordo Seclorum” na poleđini novčanice dolara, to je samo stari svetski poredak: sila iznad prava. Današnje međunarodno pravo.

Rusija to osporava, Srbija se toga kasno setila...