Borba za glasove sa društvene margine

Matematika kaže sledeće: oko 800.000 osoba s invaliditetom, plus 700.000 pripadnika LGBT populacije, jednako je milion i po glasova. Ako se doda još dvestotinak hiljada izbeglih i interno raseljenih ljudi, kao i druge socijalno ugrožene, osetljive ili manjinske grupe, cifra bi se možda popela i do dva miliona. Malo li je to potencijalnih glasova za stranke?

Iako je ova računica čisto hipotetička, jer nisu svi gorepomenuti građani punoletni, partije se rado uoči izbora sete marginalizovanih grupa, jer je očito reč o velikom rezervoaru glasova čiju naklonost valja pridobiti.

Tako je Socijaldemokratska partija Srbije Rasima Ljajića potpisala sporazum o saradnji sa Savezom invalida rada Vojvodine i Udruženjem građana osoba sa invaliditetom „Lagator” iz Loznice.

Da li ovakvi potezi predstavljaju „kampanjsku osetljivost” političara prema onima kojima je pomoć države i društva najpotrebnija? I šta te grupe dobijaju saradnjom sa strankama?

Njihov uticaj na politiku i parlament, prema mišljenju političkog sociologa Zorana Stojiljkovića, treba razlikovati od direktne podrške nekoj listi pred izbore. U prvom slučaju, reč je o nekoj vrsti javnog zagovaranja i lobiranja ranjivih manjinskih grupa koje nemaju velike pare da to rade na način na koji to čine, recimo, korporacije, smatra on.

„S druge strane, direktna podrška takvih udruženja nekoj izbornoj listi ima opravdanje ako postoje tradicionalne veze između pojedinih organizacija s delom političkog spektra, kao kad sindikati podržavaju levicu. Ipak, pošto kod nas svi vode jednu politiku u kampanji, a drugu kad dođu na vlast, ta vrsta veze je ovde oslabljena”, smatra on.

Dodatni problem, prema njegovom mišljenju, jeste cepanje ovih društvenih grupa na brojne organizacije koje se usmeravaju ka različitim listama, pa ispada da „svaka stranka ima ’svoje’ osobe s invaliditetom”.

„I to je legalno, ali mislim da je bolje umesto takve kvazipartijske fragmentacije da to rade grupnim, organizovanim uticajem parlament, mediji i javnost”, ističe Stojiljković.

Baš tako funkcioniše Nacionalna organizacija osoba s invaliditetom Srbije (NOOIS), koja je i pred ove izbore svim strankama na vlasti i u opoziciji ponudila protokol o saradnji. Inače, za razliku od Vulinovog ministarstva, na čijem sajtu stoji da ima 700.000 osoba sa invaliditetom u NOOIS-u kažu da ih ima stotinak hiljada više.

Kako kaže Ivanka Jovanović iz NOOIS-a, ponuđeni protokol za saradnju za sada su prihvatili SDPS i Nova stranka Zorana Živkovića, a do kraja meseca biće potpisan i sa Srpskom naprednom strankom.

„Mi smo krovna organizacija za oko 500 udruženja i lokalnih saveza osoba s invaliditetom. Naše zalaganje za unapređenje položaja tog dela društva podrazumeva saradnju s onima koji sprovode vlast na svim nivoima. Zato u kampanjama svim strankama koje se kandiduju nudimo isti tekst Protokola o saradnji, koji definiše ciljeve za unapređenje položaja osoba s invaliditetom”, ističe ona.

Taj sporazum, dodaje, ne predstavlja svrstavanje na stranu bilo koje partije. Štaviše, NOOIS uvek svoje članstvo poziva da izađe na izbore i glasa u skladu sa svojim ubeđenjima. Naša sagovornica smatra da je ova inicijativa doprinela većoj vidljivosti osoba s invaliditetom u široj javnosti, ali i među „donosiocima odluka”.

„Primera radi, kad je pre neki dan u Skupštini raspravljano o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba s invaliditetom, tri i po sata su narodni poslanici iz svih stranaka pričali o tom problemu. To je bila jedna od retkih prilika kad se nisu sukobljavali po političkoj liniji”, ističe Ivanka Jovanović.

U prethodnoj izbornoj kampanji 2014. godine sporazume s udruženjima osoba s invaliditetom potpisivale su demokrate i socijalisti, dok su naprednjaci dobili podršku raseljenih s Kosova i Metohije. Nijedna stranka, međutim, nije ozvaničila saradnju s organizacijama koje zastupaju LGBT populaciju, čiji pripadnici, prema procenama koji sami iznose, čine desetak odsto stanovništva Srbije. Goran Miletić iz organizacije Parade ponosa kaže da ni ove godine niko nije kontaktirao LGBT udruženja, osim što su pojedini, pretežno opozicioni pokreti i partije, na internetu iskazali interesovanje za probleme ove populacije.

„Stranke to ne rade, verovatno zato što smatraju da će im to oduzeti popularnost”, ističe Miletić.

On ne veruje ni da će LGBT udruženja podržati neku listu na izborima.

„Te organizacije ipak vide sebe kao deo civilnog društva i bave se ljudskim pravima. Zato žele da ostanu neutralne, ali će tražiti od svih stranaka da se izjasne o ovoj temi”, zaključuje Miletić.

Saradnjom s „ranjivim društvenim grupama”, smatra Zoran Stojiljković, partije stvaraju imidž da su socijalno osetljive i da vode računa o interesima „malih građana”.

„To je zato što se u predstojećoj kampanji, kao ni u prethodnoj, biračko telo neće deliti oko EU ili Kosova, već oko utiska koji ima o tome ko će uspešnije rešiti tragično siromaštvo, nezaposlenost i krizu u Srbiji”, napominje Stojiljković.