Levice ima samo u izbornoj kampanji

Kada bi u Srbiji postajala radnička klasa i razvijeni sindikati, onda bi možda imala smisla rasprava Borislava Stefanovića i Aleksandra Vulina o tome ko zastupa interese običnog čoveka. Ovako će njihov predizborno tempirani „ideološki” sukob oko toga ko je „lažni”, a ko „reparirani levičar” verovatno zadovoljiti samo njihove malobrojne pristalice i birače.

Iako levičarske ideje imaju nemali broj pristalica, na osnovu istraživanja agencije Faktor plus, samo bi Socijalistička partija Srbije i Demokratska stranka prešle cenzus ukoliko bi same išle na izbore, a sa dobrom kampanjom verovatno bi to pošlo za rukom i Socijaldemokratskoj partiji Srbije, smatra Vladimir Pejić, direktor agencije Faktor plus.

„Priče o pravima radnika i socijalnoj zaštiti lepo zvuče i privlačne su ne samo građanima, već i političarima. Problem je što se u Srbiji izgubila ideološka podela na levicu, desnicu i centar. Socijalisti imaju čvrsto biračko telo i bar na rečima bore se za prava radnika, a Demokratska stranka je više građanska partija, iako se deklariše kao levičarska”, kaže Pejić.

Ovaj istraživač, koji svoje mišljenje zasniva na istraživanju javnog mnjenja, smatra da nijedna od malih stranaka koje se bore za levičarske ideje ne bi mogla sa sigurnošću da računa da će da preskočiti cenzus. Pejić dodaje da je veliko pitanje da li one uopšte imaju šanse da uđu u parlament ukoliko ne budu sklopile izborne koalicije.

Čak tri političke partije koje se ideološki deklarišu kao levičarske i koje u svom nazivu imaju pojmove „socijaldemokratska” i „socijalistička” dele vlast sa desnim naprednjacima. Na listi SNS-a naći će se i kandidati Socijaldemokratske stranke Srbije (SDPS) Rasima Ljajića i Pokreta socijalista (PS) Aleksandra Vulina.

Filozof Vladimir Milutinović, urednik portala „Dvogled”, smatra da leve partije koje se udružuju s dominantnim SNS-om imaju samo klijentelističke ambicije, jer je, kako navodi, očigledno da od ostvarivanja njihovog programa neće biti ništa.

„Mi doskora nismo uopšte imali modernu levicu, već samo nominalno leve partije koje su bile prikolice neoliberalnim politikama. SPS i SDPS su dobri primeri. Ove partije nemaju bilo kakvu ideološku osnovu ili filozofiju levice, već naprosto eksploatišu imidž levice, najčešće činjenicu da im je u imenu neki termin povezan sa levicom – ’socijalistička’ ili ’socijaldemokratska’”, ističe Milutinović.

On smatra da je jedina partija koja je najavila antineoliberalni program zasad Levica, dodajući da je Demokratska stranka upravo u sporu s Borkom Stefanovićem pokazala da nije leva partija, već više partija neoliberalnog centra.

Ovakvu ocenu Levice Srbije ne podržava sociolog Jovo Bakić. On se nedavno razišao s Borislavom Stefanovićem, kome je svojevremeno pomogao u pisanju programa i profilisanju pokreta. Bakić je u intervjuu za „Kurir” konstatovao da Levica Srbije nije levica: „Reč je o gomili recikliranih kadrova DS-a sa lokala, koji su izgubili pozicije u stranci, pa su neki od njih prešli u SDS Borisa Tadića, pa potom kod Borka.”

Do buđenja socijalističke alternative u Evropi došlo je posle izbijanja ekonomske krize krajem 2008. godine, kad je postalo jasno da je model neoliberalnog kapitalizma, u kome dominiraju banke i krupni kapital, doživeo krah. Posledice pogrešne politike zaduživanja tadašnje Vlade Srbije snosilo je nekoliko stotina hiljada radnika koji su ostali bez posla ili u robovskim dugovima prema bankama.

Upravo velika beda i siromaštvo razlozi su zašto u Srbiji nema plodnog tla za levu opciju, smatra Đorđe Vuković iz Cesida.

„U Srbiji nijedna politička opcija nije kredibilna. Dakle, nema ni ozbiljne levice, ni ozbiljne desnice, jer su sve partije populističke”, kaže Vuković.

To misli i sociolog Neven Cvetićanin, koji naglašava da podela na levicu i desnicu postoji samo u onim zemljama koje su potpuno rešile svoja državna, konstitucionalna i strateška pitanja, kao što su Velika Britanija, SAD, Španija, Francuska i Nemačka.

„Budući da mi nismo rešili ova osnovna pitanja, nas dele prema tome, a ne da li je neko za levicu ili desnicu. Podele kod nas nisu toliko konceptualne i kod nas se glasa isključivo prema afinitetu određenog lidera i zbog toga su sve vlade od pada komunizma u sebi imale različite ideološke elemente”, rekao je Cvetićanin.

On podseća da je Slobodan Milošević napravio koaliciju s Novom demokratijom liberalne orijentacije, a da su posle bili u koaliciji s radikalima. Posle 2000. godine u DOS-u su bile raznorodne političke partije i to se nastavilo do današnjih dana, kada su u vlasti partije desnice i levice.

„Samo je u jednom periodu podela na levicu i desnicu nešto značila, i to pred Drugi svetski rat, kada se stvorio jedan eksplicitno levičarski pokret – to je bila Komunistička partija. Međutim, posle dolaska na vlast, čak su i oni u svojoj ideologiji pravili kompromis s određenim tradicionalnim vrednostima”, zaključio je Cvetićanin.