Odlazak velikog poklonika lepote

Proučavalac mističnih svetova, poklonik lepote, istorije i mudrosti, autor romana „Ime ruže”, „Baudolino”, „Fukoovo klatno”, „Tajanstveni plamen kraljice Loane” , „Ostrvo dana pređašnjeg”... Umberto Eko, koji je višeznačnošću simbola upućivao na realne probleme istorije i savremenosti, preminuo je u 84 godini. U svom poslednjem romanu „Nulti broj” (Vulkan) ukazao je na (ne)moć medija usred uticaja centara moći, zamagljivanja istine i teorija zavere o tome da je Musolini zapravo preživeo Drugi svetski rat, kao što je u svojim prethodnim delima ukazivao na svet u kojem su pravda i bogatstvo po pravilu nepravilno raspoređeni. Ekov roman „Ime ruže” preveden je na 45 jezika, obezbedivši mu planetarnu slavu, ali ne i u akademskim krugovima, u kojima je često bivao ocenjivan kao populistički pisac, koji se bavi kvazi-istorijskim činjenicama. Dobitnik je prestižne italijanske nagrade „Premio strega”, francuske Legije časti i počasni je član Američke akademije umetnosti i književnosti. Povodom Ekove smrti, premijer Mateo Renci izjavio je da je to veliki gubitak za italijansku kulturu, kojoj će nedostajati njegov glas, oštra zapažanja i humanost.

„Dakle, dragi moj dečače, nemoj da ubijaš i kradeš od siromašaka kao što si ti, ali slobodno poželi ono što su ti drugi oteli. To je sunce novih dana i zbog toga su naši drugovi gore po brdima. Oni hoće da se otarase Glavonje koji se domogao vlasti parama bogatih veleposednika i Hitlerovih sluga... Ali šta od svega ovoga razume dečak koga su naterali da napamet nauči zakletvu Dučeu, koja ga obavezuje da slepo izvršava njegove naredbe?”, odlomak je iz romana „Tajanstveni plamen kraljice Loane”, u kojem se Eko okrenuo sopstvenim, kao i sećanjima svoje generacije. U poslednje vreme u medijima je upoređivao novu Islamsku državu sa nacistima.

Posedovao je veliku biblioteku starih i retkih izdanja zbog koje je, kako je govorio, stalno strahovao od požara ili kradljivaca-bibliofila. Ironično, u delu  „Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga” (Gradac), koje je poprilično razuverilo zagovarače elektronskih knjiga, u formi dijaloga sa scenaristom, pozorišnim stvaraocem i esejistom Žan-Klod Karijerom odgovorio je na pitanje „Šta uraditi sa bibliotekom posle svoje smrti?”.

„Ne bi me iznenadilo ako bi moja žena i kćerke prodale celu ili jedan deo moje zbirke, da bi time  pokrile troškove ostavinske rasprave, na primer. Pomisao na to u meni ne izaziva tugu, baš naprotiv: kada se stare knjige vrate na tržište i uđu u opticaj, one odlaze na razne strane, mnoge osobe učine srećnim i pobude pritajenu strast bibliofila... Ne bih voleo da moje knjige završe u rukama nekog okultiste, koji bi sigurno bio vezan za njih, ali iz sasvim drugih razloga”, zaključio je Eko, nadajući se da će deo njegove zbirke knjiga doći i do nekog kineskog istraživača, zainteresovanog za sve ludosti zapadnog sveta.

Umberto Eko rođen je 1932. godine u Aleksandriji, u italijanskoj oblasti Pijemont. Pre nego što je postao priznati stručnjak u oblasti semiotike, grane filozofije koja se bavi znacima i simbolima, proučavao je estetičke teorije srednjeg veka. Kod nas je u novosadskim „Svetovima” početkom devedesetih objavljeno Ekovo delo „Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka”. Na Univerzitetu u Torinu Eko je napisao tezu o estetici Tome Akvinskog, bio je profesor semiotike na Bolonjskom univerzitetu. Govorio je da su mnogi ateisti potekli iz nekog semeništa, i sam je bio vernik do svoje 22. godine. Teolog Harvi Koks primetio je da iako je izgubio veru, Eko nikada o ovom problemu nije govorio s ogorčenjem, već pre sa nekom setom, a da je katoličko obrazovanje primetno u njegovim delima kao i postojani osećaj za moral. Uočljivo je to u Ekovom čuvenom romanu „Fukoovo klatno”, koje opsežno upućuje na srednjevekovne templare, kao i u „Imenu ruže”, knjizi prepunoj latinskih citata. „On s podjednakom lakoćom piše o filozofiji, religiji, estetici. Tomi Akvinskom, Džejmsu Džojsu, računarima i krstaškim ratovima”, primetio je Harvi Koks.

U delu dijaloškog sučeljavanja različitih mišljenja „Vera ili nevera?” (Gradac), gde su stavove ukrstili Umberto Eko i kardinal Karlo Marija Martini, Eko je kao bivši vernik prednost dao urođenom čovekovom osećaju za ispravnost: „Verujem da u fundamentalnim tačkama prirodna etika može da parira principima etike zasnovane na veri u onostrano, koja ne može a da ne prepozna da su prirodni principi urezani u naša srca, u iščekivanju spasenja. Ako još uvek postoje, a naravno da postoje, manja pitanja koja se ne uklapaju, isto se dešava i u sučeljavanju različitih religija. A u sukobima vere treba da prevladaju Dobrota i Mudrost.”

Kao semiotičar, profesor i racionalista, Eko je progovorio i u svom čuvenom romanu „Ime ruže” kroz lik fratra-detektiva fra Vilima, precizno analizirajući detalje koje su moćnici vekovima upražnjavali kako bi sačuvali postojeće stanje, na račun poniženih, gubavaca: „Gubavci su samo lik koji nam je Bog postavio da bismo razumeli tu divnu parabolu i da bismo, kad kažemo `gubavci` shvatili to kao `isključeni, ubogi, priprosti, odbačeni, istrgnuti iz seoskih sredina, ponižavani u gradovima. Nismo razumeli, tajna gube nas i dalje opseda, jer nismo prepoznali njeno svojstvo znaka... Povratak isključenih nalagao je ograničenje njihovih povlastica, zato je isključene koji su postajali svesni svoje isključenosti valjalo žigosati kao jeretike nezavisno od njihove doktrine. A ovi sa svoje strane, zaslepljeni svojom isključenošću, nisu se zapravo zanimali ni za koju doktrinu. Svako je jeretik, svako je pravoveran, nije bitna vera koju neki pokret nudi, nego nada koju pruža. Sve su jeresi samo zastave istaknute na krutu stvarnost isključivosti. Pročačkaj po jeresi i naći ćeš gubavca. To su moćnici oduvek shvatali. Svaka bitka protiv jeresi hoće samo jedno: da gubavac ostane ono što jeste...”

Eko je dao i jednu smelu definiciju ljudske gluposti: „Glupost je način da se tupavost sprovodi u delo sa nadmenošću i istrajnošću.”

U delu „Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga” otkrio je tu da je njegov deda po ocu bio štampar, a zatim knjigovezac, aktivni socijalista, učesnik u političkim sukobima svoga vremena. Ne samo da je organizovao štrajkove, kako je pripovedao Eko, njegov deda je štrajkbrehere pozivao kući na ručak kako bi ih poštedeo batina! Poznati pisac je ljubav prema feljtonistici takođe nasledio od svoga dede, a kao osmogodišnji dečak, čitao je još neukoričena izdanja Darvina ili Časopisa o putovanjima i avanturama po kopnima i morima. Eko je govorio da je svet prepun knjiga koje nismo stigli da pročitamo od prve do poslednje stranice, kao što su Biblija, priče „Hiljadu i jedne noći”, „Mahabharata”, a o kojima sve znamo. „Kada sam bio mali, jedna susetka mi je svake godine za Božić poklanjala knjigu. Jednom me je upitala: `Reci mi, Umbertino, da li čitaš da bi saznao šta je u toj knjizi napisano ili zato što voliš da čitaš?`A ja sam bio prinuđen da priznam kako nisam baš uvek bio oduševljen onim što sam čitao. Čitao sam jer sam voleo da čitam – bilo šta. To je bilo jedno od većih otkrivenja u mom detinjstvu“, primetio je u razgovoru sa Žan-Klod Karijerom. Eko je maštao i o tome da nekako dođe do jednog primerka Gutebnergove Biblije, prve štampane knjige.