Mikrobi na tri, četiri točka

„Izum” braće Troter iz popularne britanske TV serije „Mućke” sa čuvenim autom na tri točka, koji se provlači londonskim saobraćajnim gužvama, a „simbolizuje” njihovu „uspešnu nezavisnu firmu” za trgovinu, prihvatili su mnogi. Najviše stanovnici megalopolisa širom planete, zbog brzog kretanja kroz saobraćajne kolapse. Naravno, bez dima trotočkaške krntije iz serije (kasnije ga otkupili fudbaleri Mančester junajteda, u vreme našeg Nemanje Vidića kao kapitena) već sa sjajnim, novim, mikroautomobilima na tri, četiri točka, sa jednim ili dva sedišta.

U Francuskoj, gde je tradicija mini-automobila razvijena nakon Drugog svetskog rata, „otišli” su još dalje. „VSP” (voiture sans permis) maleni auto za dvoje koji se kreće brzinom do 45 kilometara na čas, postao je aktuelan zbog nezamislive prednosti. Naime, ova mini-vozila (prosečno do dva metra dužine) nejakim agregatima snage od 49 do 500 kubika, sa jednim ili dva cilindra, na tri vrste pogona: benzin, dizel gorivo ili elektro, sa 10–12 konjskih snaga, pravi su hit, jer mogu da se voze bez vozačke dozvole. Posle samo četiri časa obuke o saobraćajnim propisima.

Svako stariji od 14 godina može da upravlja mikrovozilom nakon „obuke”, pa je i popularnost ovih „auto-igračkica” sve veća. Od starih koji su izgubili pravo na vožnju, preko tinejdžera zbog škole, kurseva ili treninga, do domaćica ili zaposlenih žena bez dozvole, ili auta koji je uvek „zauzet” od strane muških polovina, a neophodan je zbog nabavki na pijacama i mega marketima. I na kraju, ono što su mnogi osudili, za sve koji su izgubili dozvolu zbog težeg saobraćajnog prekršaja.

Opšta prihvaćenost minijaturnih vozila, zgodnih za parkiranje poput motocikala, ili između dva parking mesta, na ulicama prenatrpanih gradova, inače malih potrošača i zagađivača, dobila je epilog u rastu proizvodnje i prodaje ovakvih automobila. Praktično, skoro da nema značajnijeg imena u auto-industriji koje nije proizvelo neki mini-automobil. Usled mnoštva modela, fabrike se utrkuju da na tržište „izbace” brže, udobnije, snažnije mini-automobile, pa je jagma za kupcima dostigla i neželjene efekte.

Tako na Novoj Kaledoniji redovi „VSP-a” parkirani su svakodnevno ispred srednjih škola jer ih učenici koriste za prevoz. Ali, kao i svi mladi, „friziraju”(pojačavaju ) agregate, pa maleni četvorotočkaši dostižu brzine i do 125 kilometara na čas. To postaje kontraproduktivno čitavoj zamisli malog, zgodnog prevoznog sredstva, daleko bezbednijeg od skutera, a za sve uzraste. U Portugaliji, gde su veoma popularni i koriste se najviše u ruralnim sredinama, zovu ih „mata-velhos”, što u prevodu znači „ubica starih” jer ih koriste najčešće penzioneri i, na žalost, učestvuju u mnogo fatalnih nesreća.

Poslednji put kada je u Francuskoj zakon o vožnji mikroautomobila promenjen 1988, teoretski, svi rođeni pre te godine trebalo je da imaju samo četiri časa vožnje i ispit za puteve Francuske. Ali, niko do sada nije ustanovio praktični test da se izađe na drumove, uključi u saobraćaj sa „VSP-om” i to verifikuje.

Ne zna se da li će dobre strane (podrška roditelja srednjoškolaca jer su mnogo bezbedniji od skutera i motocikala), pa korist za svakodnevne gužve, prevazići loše i upotrebu preko minimuma bezbednosnih granica. Uglavnom, cene ovih „igračkica” idu u zavisnosti od opreme i do 14.000 evra, ali oni prosečni imaju cenu u visini rate od 85 evra mesečno, upola manje novca od najluksuznijih „auto mikroba”.