Prvi put s dedom na Fest

Kada je sredinom devedesetih godina Milutinu Čoliću dodeljena nagrada „Zlatna lokomotiva”, ovaj poznati filmski kritičar „Politike” i osnivač Festa, predložio je da priznanje primi njegova unuka Una koja je tada bila u osnovnoj školi. U „Sava centru” devojčici je nagradu uručila francuska glumica Beatris Dal. Pre tri dana, 22. februara, na godišnjicu Čolićeve smrti, „Politika” je odlučila da priznanje reditelju najboljeg srpskog filma u takmičarskom programu na Festu, od ove godine, ponese ime Milutina Čolića.

– Bila sam prijatno zatečena kada sam čula ovu vest. Deda je uradio nešto veliko za ovaj grad, čega se prisećamo svake godine u vreme Festa. Čitav svoj radni vek proveo je u „Politici” i nagrada je dobar način da se odužimo ljudima koji su zadužili našu kulturnu scenu – kaže Una Čolić, Čolićeva unuka, danas kustos u Muzeju Kinoteke.

Prvi put je, kaže, Fest posetila sa dedom sa sedam godina. A najranija sećanja vezana su za Tašmajdan. Deda je sačeka posle francuskog obdaništa, odlaze na šetalište – gledaju ljude koji igraju šah, a deda hrani golubove.

– Bio je od onih ljudi koji nije imao radno vreme od devet do pet, već je do kraja života bio uz svoju pisaću mašinu. Izučavanjem filma bavio se do svojih poslednjih dana. I mene je učio tome. Ako bismo morali neko književno delo da savladamo u školi, upućivao bi me na arhivu „Politike”, da vidim koji su autori pisali o tome, da li je postojala neka kritika ili ekranizacija. Upućivao me da i književnost posmatram očima filmskih autora. Bio je nepresušan izvor informacija i ideja. To je bio deda – kaže Una Čolić.

Una je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Prošle godine bila je u Beču na konferenciji o filmu i fašizmu, i pričala je o Kinotekinoj kolekciji koja je posvećena tom periodu. Na konferenciji u Zagrebu, gde postoji ideja da se napravi Muzej filma, pričala je o arhitekturi i našem Muzeju kinoteke u Uzun Mirkovoj, koji je prvobitno bio konak kneza Aleksandra Karađorđevića.

– Dosta ljudi smatra da je ovaj prostor osmišljen da bi bio muzej filma, a mi zapravo negujemo ono što je nekada bilo. To je pravi spoj modernosti i istorije, što je izvanredno za ono čime se mi bavimo čitave godine – kaže naša sagovornica.

Prema njenim rečima, Milutin Čolić bio je čovek discipline. Nije bio sujetna priroda i radovao se tuđem napretku. Posvećen je bio šahu, čitanju i pisanju. Ustajao je u sedam, do jedanaest uveče imao bi pauzu za ručak, za gledanje dnevnika, i za sport – tačnije tenis. – Kad niko nije gledao tenis, deda ga je pratio. Imao je priliku da gleda Đokovića, da se raduje njegovim pobedama i da ga ponekad grdi u sebi –seća se Una Čolić.

Neko jedva čeka svoj rođendan, a ona se s tugom seti tada dede, jer su njoj i sestri na imendan stizali dedini telegrami (iz Beograda u Beograd), u obliku muzičke čestitke.

– Deda je poslao mojoj sestri čestitku koja otprilike glasi: „Ako ne znaš šta je deo naše sreće, samo se pogledaj u ogledalo i znaćeš odgovor.” Uvek je imao tako nešto što vam ostane, da vam bude toplo. Telegram je kao retro tvit. Deda nam je još tada slao tvitove koji smo primali sa velikim oduševljenjem i iščekivanjem – kaže Una i pokazuje dedino dugačko pismo, puno lepih misli i Čehovljevih citata. „Ko je sam nepoverljiv, takav ne zaslužuje poverenje. Tako je i sa svakom našom sumnjom. Ona je kao šišmiš među pticama koji uvek leti kada počinje sumrak”, čita nam neki od odlomaka.

Milutin Čolić i Una Čolić primaju nagradu „Zlatna lokomotiva” (Foto: L. Adrović)

– Ponavljao je „prijateljstvo se brže gubi nego što se stiče”, i da se često dešava da čovek gradi svoje ime, gradi sebe čitav život, ali da jedna sitnica može tu kulu od karata da sruši u sekundi, da treba stalno voditi računa, jer smo svi mi osetljiva bića. Uz moju baku imao je spokojstvo i mogao je da stvara. Da je drugačije bilo, neki drugi nemiri bi ga verovatno odveli drugim putem. Porodica mu je bila važna, nas petoro unuka, ali i Fest mu je bila porodica – kaže Una Čolić.

A kako život ume da složi kockice svedoče detalji iz života ove filmske porodice. Unin kustoski rad bavio se delom reditelja Žorža Skrigina, čiji legat postoji u Kinoteci.

– Uzimam sa police dedino kapitalno delo „Rat i film” i na koricama vidim sliku, koju pre nisam primećivala, i vidim fotografiju Žorža Skrigina. Pomislila sam da se neko poigrava sa mnom. Kako više koračam u svoju profesiju, otvaraju mi se stvari koje je deda ostavio za sobom i više shvatam smisao svega – kaže Una Čolić. Dodaje da je lepo kada odrastate uz takvog čoveka, ali oseća da to nosi i jednu vrstu tereta, jer kaže da bi i sama volela jednog dana da uradi nešto dostojno svog poznatog prezimena.

Kaže nam još da su u njihovoj kući rado bili pominjani reditelj Dušan Makavejev, i Ljubiša Samardžić, čiji legat će biti otvoren za vreme Festa, i podseća da je svoju jedinu monografiju njen deda posvetio upravo ovom glumcu.

– Upravnik Kinoteke Jugoslav Pantelić čini sve da Fest dobije glamuroznu notu, što ovaj festival zaslužuje. Deda je izuzetno cenio i Dubravku Lakić, vašeg filmskog kritičara. Takođe, kada imate mlade ljude koji su motivisani da rade na Festu, da ga poboljšaju i nadograde, samo može da vam bude puno srce, i da sa ponosom poželite da učestvujete u tom timu ljudi koji održava nešto što je sedamdesetih godina napravljeno na dobrim temeljima.