A zamišljen je monumentalno

Samo nekoliko dana uoči „superutorka”, kad će, po očekivanjima mnogih, Hilari Klinton skoro nepovratno osigurati poziciju kandidatkinje Demokratske stranke na izborima za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, iz Sarajeva je stigla zanimljiva vest. Naime, na sednici Gradskog veća, zamenik predsedavajućeg Miro Lazović „uputio je inicijativu da pokojni američki diplomata Ričard Holbruk dobije adekvatno spomen-obeležje u Sarajevu”. Poslanici u Gradskom veću podržali su inicijativu, saopšteno je iz Gradske uprave Sarajeva.

Zanimljivo bi bilo analizirati „spomeničku politiku” u zemljama nastalim raspadom SFRJ. Nakon što se socijalistička Jugoslavija već odavno bila raspala, nemačka istoričarka Hajke Karge objavila je knjigu „Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?” (srpsko izdanje: Biblioteka XX vek, 2014, s nemačkog prevela Aleksandra Kostić), koja se bavi „istraživanjem praksi za čuvanje sećanja na Drugi svetski rat u Jugoslaviji”.

Koncentrišući se, između ostalog, na spomenike u Jasenovcu i Kragujevcu, na Sutjesci i Sremskom frontu, Kargeova izvlači pronicljive zaključke o jugoslovenskom društvu. Vredelo bi napraviti slično istraživanje kad je reč o silnim novim spomenicima sagrađenim širom nekadašnje Jugoslavije u poslednjih dvadeset pet godina, nekako paralelno s dobro koordinisanim akcijama rušenja jugoslovenske spomeničke baštine.

Onako na prvu loptu i čisto impresionistički, lako je primetiti nekoliko tendencija. S jedne strane, tu je tendencija „izmišljanja tradicije”, gde se Skoplje pojavljuje kao najbolji primer. Zatim je tu tendencija „monumentalizacije” globalne popularne kulture, započeta statuom Brus Lija u Mostaru, a nastavljena idejama i inicijativama o vojvođanskim spomenicima Rokiju Balboi (u Žitištu) i Tarzanu, odnosno Džoniju Vajsmileru (u Međi, u Banatu).

Naposletku, tu je i tendencija „političke spomeničke amerikanizacije”, koju reprezentuju prištinski spomenik Bilu Klintonu, tuzlanski spomenik Martinu Luteru Kingu, kojima se, evo, pridružuje i sarajevski Ričard Holbruk. Sve ih zajedno iz Budimpešte ponosno posmatra veliki spomenik Ronaldu Reganu.

U prologu svoje knjige „Završiti rat”, Ričard Holbruk se priseća svoje prve posete Sarajevu 1960. godine. Piše da je tada na trenutak stao u stope utisnute u trotoaru „na mestu gde je stajao Gavrilo Princip kad je ispalio hice koji su ubili nadvojvodu Franca Ferdinanda”. Holbruk je u to vreme imao devetnaest godina i obilazio je jugoistočnu Evropu auto-stopom u društvu jednog prijatelja. Kao po narudžbi, na skoro volšeban način, kraj mladih Amerikanaca se baš u tom trenutku pojavljuje turistički vodič i ponudi se da im prevede tekst sa obližnje spomen-ploče. Četrdesetak godina kasnije, Holbruk se seća kako je na ploči pisalo da je na tom mestu „Gavrilo Princip izveo prvi udarac za slobodu Srbije”.

Tinejdžer Holbruk bio je zaprepašćen, razmišljajući ovako: „Svaki student zna da je Principov čin gurnuo Evropu u dva svetska rata i doprineo pojavi i komunizma i fašizma. Kako je iko to mogao pozdraviti kao herojski čin?”

Holbruka, međutim, sećanje vara. Na tabli pored koje je stajao u leto 1960. godine nije bilo ni pomena Srbije. Na njoj je pisalo: „Sa ovoga mjesta 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip svojim pucnjem izrazi narodni protest protiv tiranije i vjekovnu težnju naših naroda za slobodom”. Ne treba, ipak, biti iznenađen tom varkom memorije. Ima u pomenutoj Holbrukovoj knjizi i drugih primera fleksibilnog odnosa prema činjenicama. Neki ljubitelji književnosti tvrde da mogu doneti adekvatan sud o svakoj knjizi na osnovu njene prve rečenice.

Prva rečenica Holbrukove knjige „Završiti rat” ne pravi joj preterano dobru reklamu kad je reč o odnosu prema istini; ta rečenica, naime, glasi: „Između 1991. i 1995. u bivšoj Jugoslaviji ubijeno je blizu tri stotine hiljada ljudi”. Ispostavilo se da je Holbruk broj žrtava više nego duplirao, pošto ih je, po svim istraživanjima, uključujući sukobe na Kosovu krajem devedesetih, bilo oko sto trideset hiljada.

Ratni raspad Jugoslavije bio je užasno krvav i u stvarnosti. Čemu potreba umnožavanja broja žrtava? Čemu potreba da se Jugoslavija post festum proglasi Velikom Srbijom pod drugim imenom? Odgovor je jasan: da bi se današnja situacija na slovenskom jugu, koliko god da je grozna, proglasila poželjnom i jedinom mogućom.

Godine 1949. Vojo Dimitrijević je napravio simbolički otisak Principovih stopa u asfaltu kao spomenik devetnaestogodišnjaku koji je ispalio hitac oko čijeg je odjeka formirana jedina zemlja koja je južnoslovenskim narodima podarila emancipaciju i slobodu. Tih stopa danas nema, ali moguće je, evo, da vaskrsnu kao spomen na drugog devetnaestogodišnjaka koji je, kao turista, na trenutak ugazio u Principove stope.

Ričard Holbruk je onomad bio glavni operativac Bila Klintona u vreme kad je na ruševinama Jugoslavije stvarana Pax Americana. Taj balkanski mir, ma koliko nekad izgledao krhak, klimav i kilav, jedan je od retkih uspeha američke spoljne politike u Klintonovoj epohi. Kako sada stvari stoje, u Belu kuću će se idućeg januara useliti ili predsednik s prvom damom rođenom u SFRJ ili predsednica koja je u vreme krvavog raspada SFRJ bila prva dama.

Jedna od nepoznanica od kojih zavisi i odvijanje ovdašnjeg političkog života jeste koliki će biti američki interes da se vrate na „mesto zločina”, da učvrste mir ili da ponovo podele karte. Dosta jadno, naime, izgleda ovaj postjugoslovenski Balkan, a, kao u onoj pesmi, zamišljen je monumentalno.