Gambit Angele Merkel

Od našeg dopisnika

Frankfurt, Hajdelberg – SAD su spremne „ukoliko to bude neophodno, da se bore i da pobede” Rusiju u Evropi, izjavio je minulih dana pred nadležnim odborom Predstavničkog doma SAD general Filip Bridlav, šef komande američke vojske u Evropi. U trenutku kad Vašington i Moskva, kao u vreme Hladnog rata, odlučuju kada će u drugim zemljama (ovog puta u Siriji) oružje progovoriti a kada zaćutati, izjava generala Bridlava ne unosi spokoj na evropskom tlu, uprkos njegovom uveravanju da Amerika ne želi da ratuje. Ništa manje umirujuće nije ni to što istovremeno stručnjaci NATO-a objavljuju izveštaj o tome da evropske članice ove alijanse „ne mogu da vode rat protiv Rusije”, jer imaju problem „nedovoljnih finansija” i „kritičnih nedostataka u vojnim akcijama”.

Čak ni najjača evropska ekonomija nema razloga za nešto mirniji san jer, kako navode stručnjaci Alijanse, Nemačka ima samo deset upotrebljivih helikoptera „tigar”. Doduše, to je samo mali primer koliko Bundesver predstavlja nejaku vojnu silu, budući da se na vojnom budžetu godinama režu troškovi, pa je tako za odbranu Nemačka prošle godine izdvojila tek 1,16 odsto BDP-a, iako joj je obaveza da, kao članica NATO-a, izdvaja bezmalo duplo više.

Zemlja koja se svojevremeno nije ustezala da uđe u dva svetska rata, sada, u trenutku kad je na međunarodnoj sceni svojevrsna generalna proba trećeg svetskog rata, u potpunosti je nespremna za nekakav takav sukob. Štaviše, suočen s ogromnim pritiskom izbegličke krize i alarmantnom razjedinjenošću članica Evropske unije, zvanični Berlin pokušava da balansira svoj stav u sirijskoj krizi i izbegne sukob Rusije i Turske, dok se istovremeno brani od „hibridnog rata” za koji optužuje Moskvu.

Pre samo godinu dana, nemačka kancelarka Angela Merkel sagledavana je kao najzaslužnija za Sporazum iz Minska, koji je trebalo da dovede do mirnog rešenja ukrajinske krize. Danas, pak, nekrunisana kraljica Evrope ne uspeva da svojom diplomatskom upornošću ubedi evropske partnere da je slede, pa je prinuđena da proguta gorke kompromise kako bi, ne samo sačuvala svoju kancelarsku fotelju, već i Nemačku i EU od odbacivanja evropskih tekovina i ulaska u neki novi rat.

Kad je u septembru dozvolila da hiljade izbeglica s Bliskog istoka, koje su mađarske vlasti zabarakadirale na železničkoj stanici u Budimpešti, dođu u Nemačku i tu traže azil, Merkelova je postala svojevrsna izbeglička majka. Analitičari kažu da je ona htela da Nemačkoj da prijateljsko, humano lice, naročito posle surovog julskog pregovaranja o uslovima za novi paket finansijske pomoći Grčkoj, posle kojeg je Nemačka sagledavana kao beskrupulozni hegemon. Nemačko prijateljsko i humano lice potrajalo je nekoliko nedelja, da bi, kako ocenjuju nemački komentatori, sada postalo grimasa pod uticajem marševa islamofobnog pokreta Pegida i ultradesničarske partije Alternativa za Nemačku, kojoj raste popularnost.

Prema rečima kancelarkinog koalicionog partnera, ali i žestokog kritičara, bavarskog premijera Horsta Zehofera, za političare je posebno problematično kad početnu grešku opravdaju političkom filozofijom. Kako kaže, kod Merkelove je to njena ideja o kulturi dobrodošlice za izbeglice, pri čemu on dodaje da ne misli da je Merkelova time svesno rizikovala svoju političku poziciju.

„Ona je u godinama kada više ne odustaješ od moći svojevoljno. Ona možda ponekad kuva svom mužu, ali politika je njen život”, kaže Zehofer, smatrajući da je Merkelova sposobna da ispravi to što on smatra greškom.

Međutim, u toj šahovskoj igri Merkelova je prinuđena na damin gambit, u kojem će morati više od jedne figure da žrtvuje s određenim ciljem. Kad je prošle jeseni Rusija odlučila da se diplomatski, ali i vojno, uključi i rešavanje sirijske krize, Merkelova i njena vlada pozdravili su tu odluku, odudarajući od dominantnog stava na Zapadu da ništa dobro ne može da dođe od ruskog predsednika Vladimira Putina. Sama Merkelova gnušala se od toga da postane „ratna kancelarka”, ali teroristički napadi u Parizu naterali su je da se solidariše s Francuskom i da pošalje snage Bundesvera da pomažu u bombardovanju položaja Islamske države. Nekoliko meseci kasnije, Merkelova je u Ankari „šokirana patnjama na desetine hiljada ljudi koji su izloženi bombaškim napadima, kao i ruskom bombardovanju”.

U očiglednoj želji da odobrovolji turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da pristane da za milijarde evra pomogne EU u zaustavljanju izbegličkog talasa, Merkelova je spremna na gambit u kojem neće žrtvovati samo jednog pešaka, već više šahovskih figura. Jedna od njih su Kurdi, koje Nemačka naoružava i vojno obučava, smatrajući ih najvitalnijom snagom u Siriji za borbu protiv džihadista. Druga žrtva su evropske vrednosti, budući da se Turskoj obećavaju milijarde, bezvizni režim i napredovanje u pregovorima o članstvu, iako se u turskim zatvorima množe novinari i svi oni koji se drznu da progovore nešto protiv vlasti koja je sve više autokratska. Treća žrtva su odnosi sa Rusijom, koji su u drugoj polovini 2015. otoplili, pa je čak njen vicekancelar Zigmar Gabrijel zagovarao ublažavanje, ako ne i ukidanje sankcija EU protiv Rusije.

Međutim, oštriji ton prema Moskvi možda ne bi trebalo da čudi. S jedne strane, time se formalno daje podrška Turskoj kao saveznici u NATO-a, iako joj je indirektno rečeno da ne očekuje da će je Alijansa braniti ako dođe do sukoba s Rusijom. Uticajni politički magazin „Špigl” prenosi reči jednog nemačkog diplomate da „mi nećemo da platimo cenu rata koji započnu Turci”. S druge strane, „Špigl” piše da u timu Merkelove veruju da je Putin namerno prouzrokovao novi talas izbeglica kako bi podelio Evropu i oslabio kancelarkinu poziciju. Iako sam Putin ovih dana ističe da bi „možda bilo dobro prisetiti se da je takozvana izbeglička kriza počela mnogo pre nego što je Rusija pokrenula antiterorističku operaciju u Siriji”, nemački diplomatski krugovi, ali i mediji, optužuju Moskvu da vodi „hibridni rat” protiv Berlina, tako što podržava nemačke ultradesničare optužbama da nemačke vlasti „lakiraju stvarnost” kad je reč o izbeglicama.

Ujedno, njen kabinet ukazuje i na Putinov „hibridni rat” protiv Turske, posle obaranja ruskog aviona. Zbog toga je Merkelova dodatno oprezna, jer ne želi sukob Erdogana i Putina, pošto vrlo dobro zna da nijedan od njih nije oličenje staloženosti, a da bi sukob dve zemlje imao pogubne posledice za ceo svet. Da stvar po nju bude gora, njenu nezavidnu poziciju uviđaju i Erdogan i Putin i zasad ne čine previše da joj olakšaju posao.