Pojačava li Rusija pritisak na Srbiju

Na sporazum Moskve i Beograda o davanju diplomatskog imuniteta osoblju Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu očigledno će se još čekati. Akt koji je pripremljen još 2014, povodom posete ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu, da bi volšebno nestao s prvobitne agende tog bilateralnog susreta, po svoj prilici neće biti parafiran ni prilikom aprilskog dolaska premijera Rusije Dmitrija Medvedeva u Beograd. Ipak, dalje odlaganje potpisivanja ovog akta, izvesno, neće stišati rasprave o tome da li Rusija nastoji da po svaku cenu odvrati zvanični Beograd od približavanja NATO-u.

Te dileme naročito su se aktuelizovale posle 12. februara, kad je u srpskom parlamentu ratifikovan zakon o saradnji Srbije i Severnoatlantske alijanse. Taj pravni akt za deo (pro)zapadne javnosti samo je jedan od povoda na koje se ruska strana „kači” ne bi li sprovela pojačan pritisak na Srbiju. A naredni povod, prema tumačenju koje je u petak izneo Danijel Server, američki analitičar za Balkan, mogla bi da bude pogibija srpskih diplomata u Libiji, koju će, kako je rekao, „Rusija na sve moguće načine pokušati da iskoristi kako bi narušila postojeće odnose Srbije sa NATO-om i SAD”.

Istovremeno, domaći NVO sektor evroatlantske orijentacije lansira tezu o intenziviranju „meke moći” Rusije u Srbiji. Tako je na skupu o ruskom uticaju na stabilizaciju, demokratizaciju i evropske integracije naše zemlje, održanom prošlog ponedeljka u organizaciji Centra za evroatlantske studije, Jelena Milić, direktorka CEAS-a, istakla da u našoj zemlji postoji „sinergija ruskih i domaćih antidemokratskih interesa”. Prema ovoj „školi mišljenja”, težnja Rusije da spreči evrointegracije Srbije i stabilizaciju regiona odgovara i delovima vladajuće strukture u Beogradu koji ne žele da vide Srbiju u EU, kako bi očuvali svoje izvore prihoda od korupcije, monopol u poslovanju s javnim preduzećima i kontrolu partizovanih sistema bezbednosti i sudstva.

Nasuprot tome, politički analitičar Dragomir Anđelković smatra da jedini pritisak na Srbiju sprovode Zapad i NATO, dok je Rusija, dodaje, „u prilično defanzivnom položaju”. „Rusiji se manipulacijama pripisuje ono što zapravo rade Zapad i Severnoatlantski pakt. Ali, Rusija je do sada bila vrlo korektna prema Srbiji. Čak su i poslednje izjave ruskih zvaničnika bile usmerene protiv NATO-a, a ne protiv Beograda”, ističe Anđelković. Ni eventualno potpisivanje sporazuma o RSHC-u, dodaje on, ne bi bilo pokazatelj povećanog uticaja Rusije, već samo održavanje balansa u skladu s proklamovanom vojnom neutralnošću Srbije.

„Ta ravnoteža je narušena u odnosu na Zapad, koji je posle usvajanja zakona o saradnji s NATO-om dobio prevelike aranžmane. Zato bi trebalo potpisati sporazum o RSHC-u i tako simbolično pokazati da Srbija nije odustala od vojne neutralnosti”, navodi Anđelković. Kontroverze i debate koje su se podigle u javnosti posle skupštinske ratifikacije sporazuma s NATO-om nisu pokolebale predsednika Srbije Tomislava Nikolića da 19. februara potpiše taj zakon. Ipak, samo dan kasnije, on je za Sputnjik podsetio da Srbija ima pripremljen sporazum o RSHC-u kojim su predviđene istovetne obaveze i prava za osoblje niškog Centra koje će imati i predstavnici NATO-a koji se nađu na teritoriji Srbije. Pre tri dana, na brifingu u Moskvi, Marija Zaharova, portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova, navela je da je „nekorektno porediti” srpski zakon o saradnji s NATO-om i nacrt sporazuma o RSHC-u i pozvala se upravo na Nikolićevo zagovaranje za potpisivanje potonjeg akta.

Ako se pritom zna da će prethodnica aprilskog dolaska Medvedeva u Beograd biti odlazak Tomislava Nikolića u Rusiju 9. marta na susret s Putinom, postavlja se ponovo pitanje da li je predsednik Srbije džoker preko kojeg Moskva pokušava da utiče na Beograd. Anđelković odgovara odrično, navodeći da, po Ustavu, Nikolić nema prevelike ingerencije. „Rusima je jasno da je Vučić ključni čovek u svemu, a Nikolić može da bude neka vrsta predstavnika vlade, ako ga ona ovlasti da potpiše sporazum o RSHC-u”, ističe on.

Ipak, sudeći po prošlogodišnjem pisanju uglednog američkog časopisa „Forin ofis”, i Zapad bi morao da upre oči u Vučića. Septembra 2015. ovaj medij je upozorio da bi kreatori američke politike trebalo da budu podjednako pragmatični kao što je bio pragmatičan i Vučić prelaskom na umerenu politiku, i da budu „malo više skeptični prema njegovom geopolitičkom stavu”. Jer, kako je navedeno, Srbija, „koja je navodno na putu ka članstvu u EU, odbila je da se pridruži sankcijama Unije prema Rusiji”. U moru glasova koji upozoravaju da će Srbija morati da se opredeli između Brisela i Moskve, pojavio se i jedan koji zagovara svojevrsni „treći put”.

Ocenjujući da je naša zemlja napredovala na putu ka EU, generalni sekretar Saveta evropskih opština i regiona Frederik Valije rekao je za Tanjug da „istorijski dobri” odnosi Beograda s Moskvom mogu da olakšaju dijalog s Unijom. Karakterišući kao nezgodno pitanje da li će odnosi između Srbije i Rusije uticati na evrointegracije naše zemlje, on je naveo da misli da s evropske strane ne postoji želja da se započne novi hladni rat s Moskvom. „Tako da moramo da se saglasimo da ćemo morati da izgradimo nove veze s Rusijom u vreme kada je situacija u tom smislu pomalo složena”, naveo je on.