Pandur iz Bileće

Dobro ispričana priča može da ushiti i zavede, kao Šeherezada...

U mojoj rodnoj Hercegovini oduvek je bilo dobrih pripovedača, usmenih. Nažalost, retko ko od njih se latio pera. Kao dete, sećam se, na raznim porodičnim skupovima, šćućuren u uglu sobe, slušao sam neverovatne priče ispričane na uzbudljiv način. Ti skupovi su, obično, na početku bili bučni, svako je govorio uglas, sve dok neko ne bi zavikao: „Čekajte, ajde da nam Radoslav ispriča ono...” Tada bi se svi utišali i naćilili uši. Rako bi pričao priču koju su prisutni već čuli bar nekoliko puta, ali to ne bi umanjivalo njihovu zainteresovanost, čak su i upadice bile iste i na istim mestima. I, sve bi se završavalo opštim smehom, kao da su priču čuli prvi put.

Priču Mome Kapora o panduru iz Bileće, koju sam negde pročitao ili čuo, često sam prepričavao u raznim prilikama i uvek je izazivala osmehe na licima slušalaca. Što zbog Mome, kome posvećujem ovo pisanije (povodom godišnjice njegovog odlaska, 3. marta 2010. godine), što zbog priče, evo, ispričaću vam je, po sećanju, na svoj način.

Jedan stasiti Hercegovac, mlad, pun snage, kao bik... spustio se sa okolnog brda u Bileću da se prijavi na konkurs za pandura. Činovnik, odeven po evropskoj modi, jer je austrougarska vlast uvela red u administraciju, značajnim pogledom premeri kandidata od glave do pete i osmehnu se, jedva primetno, tajanstveno, kao Mona Liza... da bi čovek svašta mogao pomisliti. No, ponovo se uozbilji i značajnim glasom upita: „ Da li ste pismeni?” Momčina od 100 kg kao od stene isklesan trepnu i kao da mu nešto zastade u grlu nakašlja se i poput devojčice izgovori: „Nisam.” Činovnik se trže, nalakti se i još značajnijim tonom reče: „Žao mi je, primamo samo pismene.” Ta stena od čoveka, sa devojačkom dušom povi glavu i ćutke izađe. Da se vrati u selo od sramote nije mogao. Zaputi se preko brda u Dubrovnik, ukrca se na neki brod i posle dugog putešestvija stiže u Ameriku. Tamo, onako snažan, brzo nađe posao. Posle nekoliko godina zaradio je nešto novaca i kupio imanje u nekoj pustari Teksasa koji ga je bar po vrućini podsećao na rodnu Hercegovinu. Napravio je kućicu, gajio duvan i maštao o zavičaju u koji se nikada više neće vratiti. Jednog sunčanog dana, a u Teksasu su uglavnom takvi dani, na pragu njegove kuće pojaviše se dva službenika sa akten-tašnama. Poslovično preduzimljivi odmah su prešli na stvar. Jedan od njih iz tašne izvadio je ugovor i pružio ga rekavši: „Mi smo predstavnici naftne kompanije, kupili bismo vaše imanje...” i prostom pokaza mesto na papiru gde je bila cifra, kao neki vozić sa vagončićima.

„Čestitam”, rekao je potapšavši srećnika po ramenu. Domaćin ga je gledao bez reči, kamenog lica, pokeraški mirno... „Ako je cifra mala” šeretski reče službenik, „dodaćemo nulu”. Domaćin ga je i dalje gledao nemo. Službenik se počeša po vratu, pogleda ga u neverici i reče: „U čemu je problem?... Samo potpiši i novac je tvoj.” Domaćin ga je i dalje netremice gledao, onda je trepnuo, i izgovorio na engleskom: „Nisam pismen.” Činovnici su poskočili kao opareni i uz smeh i urlike vikali: „Čoveče, koji si ti srećnik... Pa šta bi tek bio da si pismen...” Domaćin je samo pognuo glavu i sebi u bradu izgovorio: „Pandur u Bileći”, na srpskom.

*glumac Narodnog pozorišta u Beogradu