Fenomen Tramp

Tri uzastopne pobede u Južnoj Karolini, Novom Hempširu i Nevadi i četvrta, ostvarena u ključnom „super utorku”, učvrstile su Donalda Trampa na poziciji vodećeg republikanskog predsedničkog kandidata. Štaviše, Tramp je izrastao ne samo u politički, već i u pravi kulturni fenomen. To je u ovom veku uspelo samo Baraku Obami uoči izborne pobede 2008. godine. No, za razliku od odlazećeg predsednika SAD, iza Trampa ne samo da nije stajao liberalni establišment, već ni konzervativni: sve donedavno, republikanski vrh omalovažavao je Trampa smatrajući njegovu kampanju pukim sredstvom za buduće poslovno pozicioniranje, dok ga je liberalni deo establišmenta ismevao, koristio kao strašilo u medijima zarad mobilizacije svojih birača i zgražavao se nad njegovim izjavama. „Antiestablišment“ pozicija američkog milijardera, međutim, pokazala se kao njegova glavna prednost, a podsmeh se njegovim protivnicima zaledio na licu.

Šta su uzroci „fenomena Tramp“ koji su ovog biznismena, vlasnika hotela, kockarnica, golf terena i zvezdu TV rijalitija lansirali u orbitu – o tome mnogi razbijaju glavu. Da li je to njegova osobenjačka priroda drskog samohvalisavca i demagoga, sposobnog da prokrči put do zadatog cilja ne mareći za one koji se s njim ne slažu? Činjenica da je, kao takav, medijski superstar poznat svima i da nikoga ne ostavlja ravnodušnim? Ili su u pitanju njegovi kontroverzni stavovi, pre svega napadi na političku korektnost kao „liberalnu batinu“ za kontrolu političkog diskursa?

Eksperti ukazuju kako je Trampov uspon pre svega posledica gneva republikanskog elektorata i konzervativne „tihe većine“ prema politici federalne vlade. Lakonski nastup „prokazanog“ strašila koji govori i radi ono što mnogi misle a ne smeju da rade, ili što neki krišom rade a to prikrivaju licemernim „novogovorom“ političke korektnosti – ima na biračko telo gotovo terapeutsko, od lažnih tabua oslobađajuće dejstvo. Dok Tramp nije izašao na javnu scenu, nije bilo vidljivo koliko je frustracije stvorilo savremeno političko licemerje. On govori spontano i iskreno, nazivajući stvari pravim imenima, vođen instinktom i ne mari na reakcije malograđana koje poistovećuje s prezrenim establišmentom u Vašingtonu. Borben je, ali ostavlja utisak smirenosti i pribranosti, kao čovek koji zna šta radi. Svojim pristalicama Tramp deluje neustrašivo – na svaki udar on uzvraća još jače, bilo da su u pitanju Idil, Hilari, Džon Mekejn, papa Franja ili globalni mediji. Zaratio je i sa „Foks njuzom”, što se ni jedan drugi konzervativni kandidat ne bi usudio. Trampovo neiskustvo u politici njegove pristalice doživljavaju kao vrlinu, kao dokaz da nije deo korumpiranog sistema. Zato je osvojio više glasova – i pored svojih izjava o imigrantima – kod Hispanoamerikanaca, nego njegovi protivkandidati, a njihovi zemljaci Mark Rubio i Ted Kruz. Čak su i evangelisti, kojima Kruz pripada, više glasova dali Trampu.

U liberalnim, globalističkim medijima ozloglašeni Trampovi stavovi, pokazuju istraživanja, imaju odličnu prođu kod američke konzervativne „tihe većine“ – od proterivanja ilegalne imigracije do izgradnje zida prema Meksiku. Čak 73 odsto birača podržava Trampov predlog zabrane ulaska muslimana u SAD! Njegova uzdržanost prema neokonzervativnim desničarima, uz kritiku Bušovog rata u Iraku, zalaganje za ekonomski protekcionizam (koji je deo nasleđa republikanaca još iz vremena američkih vigovaca), eklektični socijalni program, odbrana tradicionalne porodice, zalaganja za spoljnopolitičke zaokrete (saradnja, a ne konfrontacija sa Rusijom i Iranom u Siriji) i gledanje „svog posla“ umesto novih ratnih avantura, jednako su prihvatljive američkim biračima.

Analitičari sumiraju razloge Trampovog uspona: frustracija nižih i srednjih slojeva ukupnim političkim, ekonomskim i socijalnim stanjem SAD, strah od priliva ilegalne imigracije, osećaj diskriminacije bele većine od raznih manjina, prezir prema otuđenim političkim i ekonomskim elitama... Činjenica da Tramp sam finansira svoju kampanju, za razliku od drugih koji hrle po donacije kod Goldmana Saksa, govori glasačima da on nije na prodaju, da njega niko ne može da kupi. Pri tome je vrlo ekonomičan u kampanji a krajnje efikasan, pa ostavlja utisak da je on glasnogovornik siromašnih, običnih Amerikanaca, a ne njihov klasni protivnik. Slično kao i u istoriji pozne Rimske Republike, stavljanje prebogatog, odvažnog demagoga na čelo osiromašenih, ugroženih masa, u vremenima opšte krize kreira jednu ubitačnu političku simbiozu.

Hilari Klinton, verovatni pobednik za predsedničku nominaciju među demokratama, prestravljena je od direktnog sučeljavanja sa Trampom kao odvažnim i nepredvidivim populističkim protivnikom. A ko je od njih dvoje stvarno opasniji i kobniji, na to pitanje Srbi – možda bolje nego iko na svetu – znaju pravi odgovor.

Viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije