Jesu li i braća Bitići „kolateralna šteta”

Posle pogibije kidnapovanog osoblja srpske ambasade u američkom bombardovanju libijskog grada Sabrata, i insistiranja domaće javnosti na utvrđivanju odgovornosti, povela se i rasprava da li Srbija predugo „ispašta” zbog zločina iz prošlosti nad trojicom američkih državljana albanskog porekla, braćom Bitići, koji su ubijeni u Petrovom Selu 1999. godine.

U polemici Nataše Kandić i Predraga Markovića povela se diskusija o tome da li su Amerikanci, kako tvrdi potpredsednik SPS-a, „sada izgubili svako moralno pravo da nas uslovljavaju braćom Bitići” jer su „naše diplomate stradale kao civili i zarobljenici američkih neprijatelja”, a braća Bitići su „ubijeni kao borci OVK”. Marković je tražio da se američki princip „kolateralne štete” sada primeni i na ubistvo braće Bitići, na šta je bivša predsednica Fonda za humanitarno pravo rekla da ova dva slučaja nisu za poređenje i da je „zapanjuje neznanje doktora istorijskih nauka u vezi sa još nerazjašnjenim zločinom nad braćom Bitići”.

Da li smrt Slađane Stanković i Jovice Stepića pod američkim bombama zaista baca drugačije političko ili krivično svetlo na ubistvo braće Bitići? Jesu li njihove ubice moralno amnestirane time što se dogodilo u Libiji? I kako su zapravo ubijena braća Bitići?

Markovićeva tvrdnja da su „ubijeni kao borci OVK” činjenično je sporna, mada je njihovo ratovanje na strani OVK verovatno razlog zašto su usmrćeni. Ali, u trenutku ubistva trojica braće ne samo što nisu bila u uniformama OVK, već su se na teritoriji Srbije izgleda zatekla dok su pomagala dvema romskim porodicama da pobegnu sa Kosova. Navodno su bili prijatelji Roma koji se nisu osećali bezbedno na Kosovu posle ulaska NATO. Uhapšeni su zbog ilegalnog prelaska granice i prebačeni u zatvor u Prokuplju. Na osnovu sudskih spisa i svedočenja moguće je rekonstruisati šta se Bitićijima dogodilo.

Bili su pripadnici dobrovoljačke jedinice „Atlantska brigada” formirane marta 1999. u Njujorku, gde su živeli. Ova jedinica je brojala 400 američkih državljana albanskog porekla, a njeni borci su iz Albanije ilegalno prešli na područje Kosova i u toku aprila 1999. ratovali su u redovima OVK. Njihova majka i brat Fatos u to su vreme živeli u Prizrenu. Prilikom prelaska administrativne granice Srbije i Kosova, zaustavlja ih policija i braću Bitići odvodi pred sudiju u Kuršumliju zbog kršenja zakona o kretanju i boravku stranaca. Određena im je petnaestodnevna kazna zatvora koju su izdržavali u Prokuplju, ali na zahtev za uslovno otpuštanje otišli su kući tri dana ranije. Na sporedni izlaz iz zatvora u Prokuplju izvedeni su 8. jula 1999. Njihov prizrenski komšija Miroslav Mitrović, kome su pomogli da pređe granicu Srbije, bio je obavešten o njihovom oslobađanju i čekao ih je na glavnom ulazu. Prema njegovom svedočenju, upravnik zatvora u Prokuplju mu je tada rekao da su po braću Bitići ispred zatvora došla dva muškarca u civilu, u belom automobilu, bez registarskih oznaka.

Prema optužnici srpskog Tužilaštva za ratne zločine, trojica braće odvezena su u bazu Specijalnih antiterorističkih jedinica MUP-a Srbije u Petrovom Selu i zatvorena u prostoriju sa metalnim vratima u nedovršenom objektu. Nakon dva dana vezani su žicom i ubijeni mecima u potiljak, a potom pokopani u masovnu grobnicu u kojoj su već bila tela kosovskih Albanaca. Tela Agrona (23), dve godine mlađeg Mehmeta i dvadesetpetogodišnjeg Ilija nađena su 2001. na površini masovne grobnice.

U razgovoru za „Politiku”, Nataša Kandić kaže da veruje da dobar deo građana u Srbiji, na čelu sa potpredsednikom SPS, ovakvu smrt uopšte ne smatra zločinom.

Rešavanje slučaja Bitići je prioritet u Tužilaštvu za ratne zločine, tvrdi prvi zamenik tužioca za ratne zločine Milan Petrović. Isto to godinama unazad ponavljao je Vladimir Vukčević, bivši tužilac za ratne zločine.

Skoro pri svakom susretu srpskih i američkih zvaničnika tema ubistva braće Bitići nađe se na dnevnom redu kao kamen spoticanja između dve zemlje. I novi američki ambasador u Srbiji Kajl Skot rekao je da je to „svakako bolno pitanje” koje će nastaviti da opterećuje odnose Srbije i SAD sve dok ne bude rešeno.

Od trenutka nestanka svoje braće Fatos i cela porodica Bitići, koja sada živi u Njujorku, sprovode privatnu istragu. Istovremeno, istragu vodi i FBI, dok ambasada SAD u Beogradu pažljivo prati ovaj slučaj.

Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu dva puta je oslobodilo optužbi dvojicu srpskih policajaca Sretena Popovića Popa, iz Niša, i Miloša Stojanovića Šešelja, iz Kruševca, da su pomagali u ubistvu braće Bitići.

Prema navodima ove nedokazane optužnice, Popović u toku 1999. kao komandir izviđačko-diverzantskog voda Operativno poternih grupa koje su formacijski pripadale 124. interventnoj brigadi PJP, naredio je 8. jula 1999. Stojanoviću da uhapsi braću Bitići. On ih je priveo i sproveo u Petrovo Selo. Sutradan, 9. jula, u kasnim večernjim satima predao ih je pripadnicima MUP-a Srbije.

Državni tužilac zahtevao je da se zbog ovog zločina sasluša i Goran Radosavljević Guri, u to vreme komandant Žandarmerije i poligona u Petrovom Selu, ali Nataša Kandić, koja je na suđenju zastupala porodicu Bitići, tvrdi da je bivši komandant tokom postupka „bio potpuno zaštićen i tretiran kao ekspert svedok” i da ju je sudija prekidao kad je pokušala da ga ispita. Ona dodaje da je Goran Radosavljević novinarima rekao da je za braću Bitići i njihovu smrt prvi put čuo 2001. godine.