Carstvo lošeg ukusa

Svi znamo za latinsku izreku: De gustibus non est disputandum (o ukusima se ne raspravlja). Šta ona, zapravo, hoće da kaže? Kako na ovome svetu ima toliko različitih ukusa da je besmisleno prepirati se oko toga koji je pravi? Ili, kako je neotuđivo pravo svakog čoveka da ima sopstveni ukus koji se ne sme dovoditi u pitanje?

Moje je mišljenje da o ukusima i te kako treba raspravljati. Pogotovu ako nečiji postane dominantan, ako nam se naturi kao opšta vrednost. Naime, od jednog trenutka, ova vrsta pritiska može početi da ugrožava modus vivendi (način življenja). A to podrazumeva zajedništvo onih koji su saglasni da o pitanju ukusa nisu saglasni.

Navešću jedan naoko bezazleni primer. Sedamdesetih i osamdesetih u modi je bio takozvani žanrovski film. Grupa mladih sineasta bila je okupljena oko svog gurua koji je propagirao žanr kao krajnji cilj filmske umetnosti. Jasno je definisao žanrovske obaveze i zabrane i među svojim sledbenicima zaveo neku vrstu gvozdene discipline oko toga šta je dobro, lepo, ispravno i šta - nije. Takozvani autorski film bio je proglašen za smeće i osporavan svim sredstvima dok su razni čudni naslovi, uglavnom komercijalni holivudski proizvodi kao, na primer, „Konan varvarin” Džona Milijusa, bili slavljeni kao remek-dela.

Dobro, reći ćete da o ukusima ne treba raspravljati i da te male estetske zavrzlame nisu vredne pomena. Da, ali ubrzo zatim, podržavanje estetskog stava preraslo je u neku vrstu političkog stanovišta. Slepo pridržavanje estetskih uputa vođe pretvorilo se u bezuslovnu obavezu podržavanja njegovih političkih pogleda. A oni su devedesetih naglo skrenuli ka nacionalizmu. Guru je, uz izvesne napore, prešao sa ijekavice na ekavicu, ostavio po strani Holivud i obrušio se na Ameriku, do malo pre idealizovanu kao postojbinu svih značajnih žanrovskih ostvarenja. Jedan od njegovih omiljenih sledbenika završio je čak na ratištu, kao komandant neke paravojne jedinice, dok su ostali, ostavši bez teorijske podloge, uglavnom bezuspešno pokušavali da ostvare „čisti žanr”. Guru se gubio u raznim političkim istupima, koji su sve više podsećali na estradu, a njegovi studenti, oni koji su mu toliko verovali, bili su izgubljeni u svetu u kome više nije bilo ni traga jasnim pravilima kojima ih je učio.

Ova priča me podseća na ono što nam se ovog trenutka upravo događa, na „Beograd na vodi”. I tu je u osnovi pitanje ukusa. Vođa nacije, neopterećen bilo kakvom sumnjom u sopstveni estetski sud, proglasio je ovaj projekat „lepim”. Čudi se onima kojima se njegova „vizija” ne sviđa, ne nalazi za shodno da o njoj konsultuje mnogobrojne domaće arhitekte i policijski udaljava one koji bi da izraze svoju sumnju u smisao ovakvog poduhvata. Usuđuje se da promeni jezgro naseobine stare više hiljada godina, za to angažuje arhitektu iz sasvim drugog kraja sveta, koji je u Beogradu boravio svega nekoliko dana. Uopšte ne haje za to šta o njegovom izboru misle ljudi rođeni u ovom gradu, on Beograd mirno, iz osnova menja, nošen ubeđenjem kako je to što čini ono pravo i da će sve to biti - lepo. Neko će reći: „Možda će taj Beograd na vodi biti stvarno lep.” Ali, takođe, neko može tvrditi: „To je čista besmislica, gomila ružnih zgradurina koja će potpuno pokvariti izgled našeg grada.” Ukoliko su ovi prvi u pravu oni, nažalost, neće imati prilike da likuju jer većina njih neće biti živa kada ovaj projekat bude završen. A ovim drugim, čak i ako budu u mogućnosti da se uvere kako su žrtve lošeg ukusa, biće žao što nisu nešto preduzeli da se ovakav nakazni projekat osujeti.

Loš ukus se, međutim, ne zadržava samo na tom urbanističkom projektu. On počinje da prožima celo društvo. Uzmimo samo izgled ženskog dela državnog aparata: preteranost u šminkanju, neadekvatno, često neumesno insistiranje na modnim detaljima koji samo ističu mane. Primitivni način izražavanja, prostačko ponašanje i očajni smisao za humor raznih funkcionera. Ili, po ukusu „žanrovaca”, dodela srpskog državljanstva zvezdi akcionih gluposti Stivenu Sigalu i fotografisanje najvišeg državnog rukovodstva sa tim sveže ofarbanim šmirantom.

Tu ujedno leži odgovor zašto je u ovoj zemlji kultura gurnuta u stranu. Nije to slučajnost. Društvo kojim dominira neukus ne sme sebi dozvoliti da na scenu dođu prave vrednosti. Ono mora zatreti sve što je razumno, ukloniti kompetentne ljude i ne dozvoliti dobrom ukusu da se pojavi. Zato što ih on ugrožava. Preti da sruši njihovo carstvo. Carstvo lošeg ukusa.

Reditelj