Čemerni dani zaboravljenih Srba

Ko­sov­ska Mi­tro­vi­ca – Ne­ka­da­šnja zgra­da jed­ne od elit­nih ško­la u se­ver­noj Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci, biv­ša osmo­let­ka „Bran­ko Ra­di­če­vić”, ko­ja je iz­ne­dri­la vo­de­će lju­de ovog kra­ja, već go­di­na­ma je ru­i­ni­ra­na da­ma, u ko­joj svo­je iz­be­glič­ke i ra­se­lje­nič­ke da­ne sa­da ži­vi osmo­ro Sr­ba. Mno­gi su iz ovog ko­lek­tiv­nog cen­tra oti­šli, a ovi ko­ji bro­je tu­rob­ne ne­volj­nič­ke no­ći, po se­ća­nju pre­bi­ra­ju na­let „Olu­je” i brek­ta­nje ten­ko­va srp­ske voj­ske ju­na 1999. go­di­ne ka­da su za nji­ma, s la­kim za­ve­žlja­jem, kre­nu­li put ne­iz­ve­sno­sti.

No­žem da se­češ dim od „sme­de­rev­ca” u so­bi Kru­ne (62) i Dra­ga­na Ko­sti­ća, maj­ke i si­na, ko­ji su u ne­ka­da­šnjoj uči­o­ni­ci pu­nih 15 le­ta. „Vra­ća dim, ve­tar se ne­ki na­duo”, kao da se iz­vi­nja­va Kru­na i na­vrat-na­nos pra­vi pro­ma­ju, dok škri­pe sa­tru­la vra­ta. Pro­ma­je ima svu­da, na oba spra­ta ško­le bez pro­zo­ra ko­ju je na­gri­zao zub vre­me­na, ali i ne­bri­ga onih ko­ji su se dav­no na nju na­me­ra­či­li. Ču­je se, ka­pa­ri­sao je Pri­štin­ski uni­ver­zi­tet.

Pro­zo­ri raz­bi­je­ni, po­lu­pa­ni što od ve­tra, što, ka­ko re­ko­še, ka­me­ni­ca­ma ko­ji­ma je ga­đa­ju „obe­sna de­ca”. „Sin i ja pod­no­si­li smo zah­te­ve za stan, al’ uvek nas ne­ko pre­tek­ne. Bo­le­sna sam, kr­pi­mo za le­ko­ve i ne­što osnov­no što nam tre­ba. Ovo je te­žač­ki ži­vot”, skru­še­no, kao za se­be, pri­ča Kru­na, ne­ka­da­šnja rad­ni­ca ško­le u Pr­vom Tu­ne­lu, ne­ka­da ru­dar­skom na­se­lju na de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce, gde se ku­ći­la s po­koj­nim mu­žem.

Rat im je sve od­neo. „Ode sve u tre­nu. Pla­čem ta­ko no­ću, al’ i su­ze pre­sa­hle”, kroz je­caj go­vo­ri Kru­na, za­gle­da­na kroz raz­bi­jen pro­zor, je­dan od mno­gih, kroz ko­je su ne­ka­da, do ra­ta, pro­vi­ri­va­le ne­mir­ne deč­je gla­ve. Te­ška pri­ča ide u bes­kraj. Ču­je­mo, hra­ne se u na­rod­noj ku­hi­nji, vo­du ima­ju sa­mo na pr­vom spra­tu, veš Kru­na pe­re na ru­ke. Veš ko­ji se su­ši tu, u toj jed­noj so­bi, ko­ja je i ku­hi­nja, i dnev­na, i go­stin­ska, i spa­va­ća. Gde je pla­fon crn, kao i zi­do­vi, cr­ni i mrač­ni od di­ma i si­ro­ti­nje. Na sto­lu ko zna ka­da­šnja mu­še­ma, iz­gu­blje­nih bo­ja i ša­ra. Če­ka­ju stan, pre­da­va­li „pet pu­ta zah­te­ve op­šti­ni i Be­o­gra­du”. Dra­gan ra­di kao nad­ni­čar, ne bi­ra po­slo­ve. Bi­star mo­mak, otre­sit, al’ ga be­da pri­ti­sla. U „Trep­či” pri­ma mi­ni­ma­lac, Kru­na po­ro­dič­nu pen­zi­ju.

Škljo­ca­nje ka­tan­ca, za­klju­ča­va­ju so­bu. Ide­mo da­lje, dok pro­ma­ja ši­ba, hod­ni­kom za­tr­pa­nim cr­nim ke­sa­ma, sa sme­tli­šta po­ku­plje­nim du­še­ci­ma, ba­če­nim kre­vet­skim fe­de­ri­ma, iz kon­tej­ne­ra po­ku­plje­nim džem­pe­ri­ma, pan­ta­lo­na­ma, is­kr­za­nim ka­i­še­vi­ma... zgu­žva­nim kon­zer­va­ma ko­ka-ko­le, pla­stič­nim fla­ša­ma… Pra­va ma­la de­po­ni­ja Lju­bo­mi­ra Era­ko­vi­ća (70) iz se­la Bra­ti­škov­ci u Hr­vat­skoj. Vi­di se, bio kr­šan Kra­ji­šnik, al’ be­da ga ubi­la. „Ja ni­sam Lju­bo, ja sam Lju­bo­mir”, od­bru­si Kra­ji­šnik, za­ra­stao u bra­du, s iz­an­đa­lom ka­pom, ko zna či­jom, is­ce­pa­nom jak­nom dva bro­ja ve­ćom, u ma­snim pan­ta­lo­na­ma i „zi­nu­lim” pa­ti­ka­ma. „Do­bro, Lju­bo­mi­re, šta će ti ovaj lom?”, uozbi­lji­smo se i mi. „Tre­ba mi, od to­ga ži­vim. Le­po mi be­še u Banj­skoj, al’ ka­ko sam ov­de doš’o, osta­doh bez so­ci­ja­le, ne­mam ni­šta. Evo, imam ovo ku­če, na­še je, za­jed­nič­ko. Ne mo­že ni­ko da uđe, a da ono ne na­ja­vi”, otvo­ri se Lju­bo­mir, dok se „kuć­ni lju­bi­mac” po ime­nu La­ki, mo­ta oko no­gu.

Ka­zu­je, da je sam na sve­tu, a iz­be­gao je pod na­le­tom Zen­gi, pre vi­še od dve de­ce­ni­je. Ču­je­mo, do­vla­či kao kr­ti­ca sve če­ga se iz kon­tej­ne­ra do­če­pa. I hra­ni se onim što u kon­tej­ne­ri­ma na­đe! Ret­ko ode na na­rod­ni ka­zan. „Pu­šiš li, Lju­bo­mi­re?” „Si­ro­ti­nja ne pu­ši. Kad ti ži­vot omr­zne, on­da si ova­kav, kao ja”, opet u da­hu iz­go­vo­ri Kra­ji­šnik, dok mu su­ze za­ma­gli­še mu­tan po­gled. Pro­bi­ja­mo se kroz nje­go­vu „imo­vi­nu”, ko­ju s vre­me­na na vre­me po­ku­pe rad­ni­ci ko­mu­nal­ne slu­žbe. Ali on ne bre­nu­je ni­kog, na­sta­vlja po sta­rom. Da ni­je tu, u ovom lo­mu gde ga na­đo­smo, da je čist i umi­ven, sva je pri­li­ka, mo­gao bi ja­snim re­zo­nom da se no­si s uče­nim lju­di­ma. Upe­ča­tljiv lik, ka­kve sa­mo Do­sto­jev­ski ima! I on če­ka „bo­lji sme­štaj”, če­ka da se smi­lu­ju oni ko­ji su za­bo­ra­vi­li na sud­bi­nu iz­be­glih i ra­se­lje­nih.

Pre­ko no­gu nam pre­le­te pa­cov! Ima ih po ce­loj zgra­di. Za­ta­ji­li, iz­gle­da, ov­de svi: nad­le­žni i sko­ro sve slu­žbe, ali i lju­di do­bre vo­lje. A bi­će, za­ta­jio i bog! Po­no­vo se ču­je škljo­ca­nje ka­tan­ca. Kao kroz bun­ker, ide­mo kroz „uči­o­ni­cu”, odav­no so­bu Ro­san­de Ro­se Ko­stić, za­šle u de­ve­tu de­ce­ni­ju. Kroz je­dan pro­zor­čić pro­bi­ja se zra­čak sun­ca i – va­zdu­ha. Za­di­mio špo­ret, a svud oko­lo raz­ba­ca­ne le­tvi­ce ko­je Ro­sa za­la­že. Po­gr­blje­na do po­da, ne vi­di, „še­ćer je ubio”. Ro­dom je iz Do­njeg Kr­nji­na, a iz­be­gla iz ju­žnog de­la, gde je ima­la stan. Muž joj odav­no umro, ka­že. „Imam bra­ta, sna­ju i nji­ho­vu de­cu. Bo­le­sna sam, evo i ne­ki cr­ve­ni ve­tar me na­pao”, je­dva čuj­no go­vo­ri Ro­sa, dok za­vr­će ča­ra­pu da po­ka­že bo­lest.

Za­klju­ča­na je stal­no. Pro­šle go­di­ne upa­li su joj lo­po­vi. „Ne vi­dim, de­te. Tre­ba­ju mi le­ko­vi za še­ćer. Bi­li le­ka­ri, al’ mi sa­mo pri­ti­sak iz­me­ri­li”, go­vo­ri je­dva ra­zu­mlji­vo, u so­bi pu­noj di­ma i na­ba­ca­nih ke­sa, gde se kre­vet i ne na­zi­re. Pa­u­či­na vi­si na sve stra­ne. „Aman, k’o bo­ga te mo­lim, pi­ši da mi da­ju ne­ku so­bu. I pi­ši da mi tre­ba le­kar”, is­pra­ća nas Ro­san­da Ko­stić, ko­joj svi u zgra­di, ko­li­ko mo­gu, po­ma­žu. Do­no­se joj vo­du, hra­nu, ope­ru joj veš. Ne­ma, ka­že, le­ko­va, a po­treb­ne su joj i na­o­ča­re. A Dom zdra­vlja, le­ka­ri i me­di­cin­sko oso­blje, na sa­mo ne­ko­li­ko ko­ra­ka od ove do po­da po­gr­blje­ne že­ne, vi­še glad­ne no si­te.

Na pr­vom spra­tu, do ko­jeg si­la­zi­mo okr­nje­nim ste­pe­ni­štem, Bi­ser­ka Ma­šić (59), ta­ko­đe bo­le­sna. Sa­ma je u so­bi, de­cu joj Cen­tar za so­ci­jal­ni rad „dao u Ne­go­tin”. „Odem kad imam pa­ra. Do­bra su mi de­ca, do­bro uče. Kad do­bi­jem stan, vra­ti­ću ih. Uze­še mi de­cu kad do­đoh u ovu pu­stu ško­lu.” Is­pu­ca­lom ru­kom bri­še su­ze, dok joj u dru­goj do­go­re­va ci­ga­re­ta. Le­ko­ve pla­ća od so­ci­ja­le ko­ju pri­ma.

U jed­noj od pro­sto­ri­ja su i Bog­dan (64) i Bo­ja­na (65) Živ­ko­vić. Ured­na so­ba, ali tam­na, tmur­na, kao i sva­ka u ovoj ško­li u sr­cu Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce. Ža­li se Bog­dan, že­na mu je „psi­hič­ki bo­le­sna”. I ćer­ka, ko­ja je na „ner­vnom”. A ovih da­na tre­ba da „vra­ti i ćer­ku ko­joj ne va­lja u bra­ku”. Na­po­lju ugre­ja­lo, ču­je se smeh iz obli­žnjih ka­fi­ća i stu­dent­skih do­mo­va, uz sam ko­lek­tiv­ni cen­tar. Po­zva­smo op­šti­na­re. Re­ko­še, br­zo će iz­me­sti­ti dve po­ro­di­ce. Ta­ko obe­ća Alek­san­dar Spi­rić, pred­sed­nik Pri­vre­me­nog or­ga­na Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce. A za osta­le – „tra­ži­će re­še­nje”. Po­sle ču­je­mo, dan po na­šem obi­la­sku, de­se­to­ro „slu­žbe­ni­ka” po­se­ti­lo ško­lu „Bran­ko Ra­di­če­vić”!