Hleba, ruža i slobode

Često se pitam: „Možeš li otvoriti i zatvoriti nebesa, živeći kao žena“ (Lao Ce) u Srbiji.

Već stotinu godina, žene širom sveta proslavljaju svoj praznik – 8. mart, Međunarodni dan žena. U znak sećanja na čuvenu nemačku socijalistkinju i sifražetkinju Klaru Cetkin i hiljade drugih borkinja za ženska ljudska prava, na masovne demonstracije tekstilnih radnica u Čikagu i Njujorku... Jedan slogan sa početka feminističkog pokreta, aktuelan je i danas. Hleba, ruža i slobode!

Moje iskustvo govori – niko neće ženama pokloniti slobodu ako je one same ne osvoje, i u privatnom i u profesionalnom životu, i u kući i u društvu. I da se ne lažemo, izuzetno je važna podrška društva na tom putu. Kako prebijenim ženama, deci i starcima, tako i preduzetnicama, umetnicama, i onim školovanim ženama koje tu oko nas stvaraju nove svetove, koje niko ne primećuje... Muškarci koji pomognu ženama na tom putu emancipacije i modernizacije srpskog društva, „žene će prosvetliti“, kako je govorila Indira Gandi.

Ima mnogo najava da će žene odigrati ključnu ulogu u promeni paradigme 20. veka i muške civilizacije, koju simboliše vlast očeva, muževa, sinova, dominacija, kontrola, eksploatacija, rat... Društva koja u budućnosti ne budu računala na osvešćenu žensku energiju biće tužna, ružna, arhaična i destruktivna... Neće poštovati život.

Mnoge žene ovih dana u Srbiji govore – kako im 8. mart ništa ne znači i kako bi valjalo ukinuti ovaj kičerski komunistički praznik. Druge, poput autorke ovog teksta, smatraju da bi valjalo vratiti – dostojanstvo ovom prazniku u srpskom društvu, koji naše pretkinje slave još od 1914. I da u tom danu sabiramo, kao u žiži svetlosti, šta smo u protekloj godini uradile za sebe, svoje bližnje, za društvo, kako bi kvalitetnije živele nego danas. Ne treba zaboraviti da su žene u Srbiji dobile pravo glasa, samo pre 70 godina, 1946, sa komunistima, pravo na rad, na školovanje, na zdravstvenu zaštitu.

Žene danas moraju preuzeti odgovornost za svoje živote u Srbiji i živote svojih bližnjih. Da skinu sa sebe tako nam poznatu masku žrtve, kroz koju smo sve prošle, koja čeka da joj neko drugi otvori vrata i donese slobodu. Na tom uzbudljivom putu izuzetno je važno naše samopoštovanje i naša namera – da ostavimo tragove da smo postojale! Kojim će sutra krenuti naše kćeri... I niko to neće učiniti osim nas!

Moja generacija školovanih žena, novinarki, spisateljki, sredinom prošlog veka u Srbiji, vaspitavala se na muškim uzorima! To vam je kao da nemate majku, koja je važna za vaše odrastanje. I nije tačno da nismo imale tu kraj nas sjajne ženske uzore, ali su oni nažalost bili prekriveni prašinom, paučinom i zaboravom. Na putu samopoštovanja treba vratiti dostojanstvo sećanju, i konačno u Srbiji objaviti – kulturnu istoriju žena Srbije 19. i 20. veka. Da znamo ko smo i kuda idemo. Kao žena, ne osećam se dobro kad znam da su najveće heroine Prvog svetskog rata u Srbiji dobile svoje prve knjige tek posle sto godina. Mislim tu na Milunku Savić, Ledi Pedžet, Floru Sends... Ne osećam se dobro kad znam da sjajna istorija ženskih organizacija između dva rata nije sabrana ni u jednu knjigu... Neko je rekao, sve što nije smešteno među korice neke knjige, razveje vetar. Zbog nas i naših kćeri, šta znamo o radu Prve ženske škole u Srbiji, osnovane 1863. godine, i o njenoj prvoj direktorki Katarini Đorđević Milovuk, o Beogradskom ženskom društvu, Društvu knjeginja Ljubica, Kolu srpskih sestara, Materinskom udruženju, Udruženju „Cvijeta Zuzorić”... Dirljivo je čitati kako su te obrazovane i angažovane žene bile velika podrška srpskim ženama da se školuju i prve zakorače u različite oblasti „muškog sveta“.

Dovoljno je zaviriti samo u period između dva svetska rata, i uveriti se kako je bio bogat i snažan ženski pokret u polupismenoj Srbiji. Zaviriti u biografije pedesetak obrazovanih žena na koje moramo biti ponosne. Mislim tu na Isidoru Sekulić, Kseniju Atanasijević, Jelisavetu Načić, Anicu Savić Rebac, Jelenu Dimitrijević, Nadeždu Petrović, Katarinu Bogdanović, Dragu Ljočić, Kristu Đorđević, Delfu Ivanić, Magu Magazinović, Milicu Tomić...

Sve su one su bile ispred svog vremena i učinile mnogo za modernizaciju Srbije. A mi smo ih zaboravile. Zar 8. mart nije prilika da se prisetimo tog sjajnog ženskog lika Srbije?

Izdavač i pisac