Profesionalni političar se ne rađa – on se stvara

Prema nedavno objavljenom Indeksu rodne ravnopravnosti, Srbija je u konkurenciji sa državama Evropske unije zauzela 22. mesto, ispred Rumunije, Slovačke, Portugalije, Grčke, Bugarske, Hrvatske i Litvanije.

Po metodologiji koju sprovodi Evropski institut za rodnu ravnopravnost, svaka država se vrednuje u šest oblasti: rad, zarada, obrazovanje, korišćenje slobodnog vremena, moć i zdravstveni status. Srbija je najbolje rangirana (na 10. mestu) u domenu moći (društvene, ekonomske i političke) ponajviše zbog toga, kako je objašnjeno, što je žena na čelu Narodne banke, a to se u svakoj državi smatra jednom od najmoćnijih pozicija.

Dalji uspon na ovoj listi naša zemlja bi nesumnjivo ostvarila ukoliko bi, na primer, na predsedničkim izborima u Srbiji pobedila – žena. Koliko je takva mogućnost realna?

Lazar Marićević, psiholog i autor knjige „Psihologija političkih lidera”, kaže da kao odgovor na to pitanje rado citira američkog režisera i političkog aktivistu Majkla Mura, koji je rekao: „Sumnjali smo da predsednik SAD može da postane katolik pa smo dobili Kenedija, nismo verovali da predsednik može da bude razveden pa smo dobili Regana, sumnjali smo da u Belu kuću uđe neko ko je u mladosti konzumirao marihuanu pa smo dobili Klintona, sumnjali smo da će Amerika glasati za crnca pa smo dobili Obamu... Šta nam to govori? Svako može postati predsednik!”

– Uz ozbiljnu političku podršku i dobru marketinšku kampanju, žena može da postane predsednik Srbije. Osim toga, kod nas postoji snažan kult majke – žena se ceni i uvažava, jer je stub porodice. Zbog toga meni nije nezamislivo da žena sedne u predsedničku fotelju na Andrićevom vencu – kaže naš sagovornik.

Kako ističe Marićević, bez obzira na pol, političku orijentaciju i strukturu ličnosti, ono što ljude zapravo pokreće da se bave politikom jeste motiv dominacije i moći i motiv postignuća.

– Smatram da je Niče bio u pravu kada je tvrdio da je volja za moć jedan od velikih pokretača ljudskog ponašanja kroz istoriju – kaže autor knjige „Psihologija političkih lidera”, u kojoj je analizirao ličnosti i biografije osam američkih predsednika.

– Profesionalni političar se ne rađa, nego se stvara. Zbog toga veliki broj njih radi sa psiholozima i psihijatrima koji ih uče samokontroli, načinima komunikacije sa biračima, ali i kontroli besa i stresa. Znajući koliko skupo mogu da ih koštaju javni izlivi besa, političari često angažuju stručnu pomoć i psiholozi sa njima rade situacije stimulacije u kojima se oni provociraju onda kada se najmanje nadaju. Nekada im, primera radi, na stranačkom skupu nameste neprijateljski raspoloženu publiku koja ih provocira neprijatnim pitanjima. U drugoj situaciji, izrežira se „prepad“ novinara i fotoreportera kada im se oni najmanje nadaju... Za političare je veoma važno da u svakoj situaciji zadrže prisustvo duha i samokontrolu i to su stvari na kojima psiholozi najviše rade na treningu sa političarima – kaže Lazar Marićević i konstatuje da naši političari, nažalost, i dalje razgovore sa političkim protivnicima ili neistomišljenicima svode na lični nivo, zbog čega televizijski dueli ili skupštinska zasedanja često liče na pijačne svađe.