Kako funkcionišu start-ap kompanije

U domaćim medijima sve više se govori o takozvanim start-ap kompanijama. Šta može da uradi država za njihov razvoj, koliko su značajne za društvo i tako dalje. Iz tih tekstova vidim da kod nas vlada veliko nerazumevanje ovog pojma. S obzirom na to da radim u start-ap kompaniji, kao i da sam lično pokrenuo nekoliko istih, mislim da bi čitaocima bilo od značaja da znaju o čemu se tu zaista radi.

Najčešća greška koju ćete zateći u medijima jeste definisanje start-apa kao „malog preduzeća koje tek počinje sa radom”. To, međutim, nije isto što i start-ap. Start-ap je mlada firma koja razvija nekakav potpuno novi, nikada neviđeni proizvod (često baziran na najnovijim tehnologijama), i kod koje je uspeh veoma neizvestan.

Na primer, ako imate ideju za nekakav nov način gajenja zelene salate, vi ste start-ap. Ili, ako ste napravili uređaj za srčane bolesnike koji preko mobilne aplikacije komunicira sa kardiologom. Ili ste pokrenuli veb-sajt koji povezuje sve destinacije za ribolov na svetu. Ovo poslednje je zaista delo mog bliskog prijatelja koji je doživeo veliki uspeh sa svojim ribolovačkim start-apom.

S druge strane, ukoliko ste osnovali novu firmu za proizvodnju čipsa, vi definitivno ne upadate u start-ap kategoriju. Tu se jednostavno zna koliko krompira je potrebno za hiljadu kesica čipsa, koliko koštaju mašine koje ga prave, u kojim radnjama ćete čips prodavati, i sasvim je predvidiv profit koji takva firma može da napravi.

Još jedna bitna razlika jeste što zaposleni u start-ap kompanijama po pravilu dobijaju ozbiljnu količinu akcija u firmi. Dakle, praktično su suvlasnici, i to im je dobra motivacija. Mnogi talentovani ljudi, koji bi mogli da rade u nekakvoj ogromnoj kompaniji za ogromnu platu, izabraće da rade u start-apu za duplo nižu platu samo zato što znaju da će, u slučaju da projekat uspe, biti na ogromnom dobitku kao suvlasnici. U klasičnim kompanijama ljudi rade za platu, a i ako bude nekakvih akcija, to su zanemarive količine.

Veoma bitna stavka kod start-ap kompanija jeste njihovo finansiranje. Naime, klasične firme bi uzele kredit od banke, na osnovu nekog svog biznis plana, i taj kredit bi banka odobrila samo ukoliko je sama ideja nešto što je veoma tradicionalno i sigurno, kao primer sa fabrikom čipsa. Start-ap kompanije se finansiraju investicijama koje ne moraju da se vrate investitoru, i to je osnovna razlika. U praksi, to znači da neko u vašu ideju uloži i po nekoliko stotina hiljada evra (u razvijenom svetu to su i milioni), a ukoliko firma propadne, ne dugujete nikom ništa.

Naravno, kada se u Srbiji pomene ovakav model, svi odmah pomisle na nekakvo pranje novca, muljavine i ostale stvari na koje smo navikli na Balkanu. Često se pominju i paralele s nevladinim organizacijama, koje su ovde sinonim za lak način da se dođe do novca – napišete projekat, uzmete sredstva iz fondova EU, i ispijate espreso u kafiću dok vam svakog meseca stiže plata višestruko veća od prosečne.

Start-ap je potpuno suprotna tvorevina od toga. Pre svega, investicije dolaze iz privatnih fondova, a o tome ko dobija novac odlučuju oni koji i te kako poznaju ljude i njihovu psihologiju. Oni će investiciju dati samo onima za koje sigurno procene da su zaista zainteresovani da razvijaju nekakvu novu tehnologiju. Ljudi iz sveta nevladinih organizacija, koji su često navikli da dobijaju novac za nekakve apstraktne projekte, nemaju tu šta da traže.

Ovo su posebne investicione kuće koje ulažu isključivo u ovakve projekte i one se zovu fondovi rizičnog kapitala („venture capital”). Gde je njihova računica? Oni jednostavno znaju da većina ovih projekata neće uspeti, ali da će zato jedan manji deo njih višestruko isplatiti sav uloženi novac, jer ovi fondovi uvek dobijaju određeni procenat firme u zamenu za investiciju. U poslednje vreme, sve je više ovih inostranih fondova koji ulažu u projekte u Srbiji, i drago mi je da je tako. To je odlična prilika za mlade i talentovane ljude, koji bi inače otišli iz zemlje. Oni sada mogu da sede ovde, u svojoj domovini, i da razvijaju neke svoje ideje.

U svetu postoje slučajevi kada je država na neki način upletena u ove fondove. Najbolji primer za ovo je Čile, država od koje se ne bi očekivalo da bude vodeća u nekakvim inovacijama. Međutim, njihova vlada je odavno prepoznala značaj start-ap kompanija u današnjem eko-sistemu ekonomije, i zahvaljujući mnogobrojnim povlasticama „odliv mozgova” se dobrim delom dešava baš put Čilea.

Mladim ljudima sa idejama preporučujem da pokrenu svoju start-ap kompaniju, jer danas za tako nešto nije potrebno odlaziti iz zemlje. Uz dobrog stranog investitora i kvalitetne ljude, sve se može uraditi ovde.

Fakultet za medije i komunikacije