Želeo bih da snimim igrani film

Miloš Šobajić (71), akademski slikar, dekan na Univerzitetu „Džon Nezbit” na fakultetu za umetnost i dizajn u Beogradu, otvorio je 10. marta izložbu novih slika i skulptura u galeriji Biblioteke grada Beograda, u Knez Mihailovoj.

Ovo je novo mesto koje Šobajić obeležava svojim slikama i skulpturama. Njegova dela se nalaze u oko dvadesetak galerija i privatnih zbirki širom sveta.

Šobajićevo stalno mesto boravka i rada jeste Beograd, ali povremeno je to i Pariz, u kome od 1972. godine ima svoju kuću i radnu galeriju.

Šta ste sve izložili sada?

Tri velike skulpture i deset slika. Skulpture su od gipsa, pa i od različitih materijala. Slike su mi uglavnom intervencije na fotografijama. To su velika platna. Imaju i više od dva metra. Na njima od fotografija ostaje samo ono što me interesuje. Sve su na temu „Širom raširenih ruku”. Ta tema mi je najlepša pozicija ljudskog tela. Ništa lepše nego videti čoveka raširenih ruku. To je prvi znak dobrodošlice. Ja to osećam prema svim ljudima sveta. Napravio sam i jedan video-film o tome koji traje četrdesetak sekundi.

Šta vi, navodno, čekate u tom filmu?

Raširenih ruku čekam planetu Zemlju. Ona dolazi i ja ginem jer me ona pregazi. Tako je mene, u ovom kratkom filmu, planeta pregazila i ja se utapam u sedam milijardi stanovnika naše planete i nastavljam da letim kroz svemir... Uostalom, i Hrist je umro širom raširenih ruku. To je jedna fantastična pozicija ljudskog tela koja pravi krst. Ovaj film se stalno prikazuje na izložbi. To je video-eksponat.

Zašto ni sad nemate žene na slikama?

Ovo što ja slikam ne odnosi se na ženu. Meni muško telo više odgovara za sve što radim. Ja u stvari slikam ljudsko telo kroz muško telo. U mom radu ne vidi se ni kraj ni početak, nego samo delovi, komadi ljudskog tela u velikim dimenzijama, pa se vide samo neki detalji.

Koje planove imate?

Ovo je prva izložba u ovoj seriji. Nadam se da ću uskoro imati izložbu u Kući legata u Beogradu. Imaću u junu izložbu u Andrićgradu u mnogo široj formi. Tu ću promeniti temu. Biće to na temu „Na Drini Ćuprija”, na mestu velike opasnosti. Taj most je napravljen da spaja zemlje i narode, a bio je, u stvari, most opasnih razdora i krvoprolića.

Koju ideju imate?

Želeo bih da napravim jedan ozbiljan igrani film. Zasad radim kratke filmove koji potenciraju to što želim da kažem. Po tom filmu, koji želim da napravim na ćupriji, imaću i ovu scenu: čovek koji beži od ogromne gomile sveta trči ka mostu, a kad pretrči tu stazu i kad stigne na drugu stranu, okrene se i vidi da ga niko nije ni jurio već da je to bilo samo jedno ružno mesto u snu koji je sanjao...

Da li i Luvr doživljavate kao film?

Luvr je dragocen. Odem u taj hram umetnosti čak i po dva tri puta kad boravim u Parizu. Obožavam Karavađa, a u Luvru imaju samo dve slike tog slikara. Ali, ranu renesansu odgledam po hiljaditi put. Tu je Fra Anđeliko. To je 1430. godina, a slika je „Krunisanje Bogorodice”. Ta slika kao da je došla iz raja, pa onda čuveno delo Paola Učela, koja je prva slika – perspektive. To, naravno, nema nikakve veze sa mojim slikama, ali ima sa mojim potrebama da se na taj način družim sa najvećim umetnicima sveta.

Šta posebno volite u filmu?

I u filmskoj umetnosti postoji renesansa. Evo primera: Alfred Hičkok je filmom „Vrtoglavica”, sa Kim Novak i Džejmsom Stjuartom, apsolutno napravio jedno delo koje me podseća na ranu renesansu. Sve u tom filmu teče polako, sporo, nežno, blago, a u stvari je gromovito i sa tragičnim krajem. Tako da Hičkoka stavljam u ranu filmsku renesansu.

Zašto slikari žive duže?

Žive mirnije od ostalog sveta. Odgovaramo samo sebi i od sebe samih zavisimo. Krojimo svoj život onako kako nam to odgovara. Mi smo jedini odgovorni za naš uspeh ili neuspeh.

Šta vam daje Pariz?

Mnogo toga, pa i mogućnost da se, kad to poželim, vratim u prošlost. Na primer, u kvartu Mareu postoji kuća, sa velikim dvorištem, koja je stara 300 godina i koja čuva patinu svog vremena. Tu sam video dvorište iz 12. veka u kome je isprobano oružje samostrel. To je bio vojni poligon. Ali papa je zabranio nošenje tog streljiva i strela jer je rekao da je to podlo oružje, kukavičko, bešumno, a ubojito.

Da li se bavite sportom?

Ne, ali, učiniću to vrlo brzo. U poslednje vreme sam se sportski zapustio. Hoću opet da budem zategnut kao sajla. Kao samostrel o kome sam pričao, kakav sam bio nekad. Ali, godine čine svoje. Obožavam sport. Ja plačem kad gledam atletski sprint. On me jako uzbuđuje – i ženski i muški. Posebno kad atletičari ulaze u poslednju krivinu pre cilja. Muškarci su mi tu kao leopardi, a žene kao antilope. Sprint je vrhunac svega onoga što ljudsko telo može da nam da.

Kako doživljavate žene?

Kao uvek: onako umetnički, kao božji dar, ali što kaže jedan moj drug, doživljavam ih, ponekad, i kao „nečastivu silu”. I druženje sa ženama mi je lepo i dragoceno zbog svih događanja. Neko može da živi sam, ali ja to ne mogu i ne vidim sebe da se budim sam. Tako da sam sad u neodređenom stavu kad pričam o tome.