Желео бих да снимим играни филм

Милош Шобајић (71), академски сликар, декан на Универзитету „Џон Незбит” на факултету за уметност и дизајн у Београду, отворио је 10. марта изложбу нових слика и скулптура у галерији Библиотеке града Београда, у Кнез Михаиловoj.

Ово је ново место које Шобајић обележава својим сликама и скулптурама. Његова дела се налазе у око двадесетак галерија и приватних збирки широм света.

Шобајићево стално место боравка и рада јесте Београд, али повремено је то и Париз, у коме од 1972. године има своју кућу и радну галерију.

Шта сте све изложили сада?

Три велике скулптуре и десет слика. Скулптуре су од гипса, па и од различитих материјала. Слике су ми углавном интервенције на фотографијама. То су велика платна. Имају и више од два метра. На њима од фотографија остаје само оно што ме интересује. Све су на тему „Широм раширених руку”. Та тема ми је најлепша позиција људског тела. Ништа лепше него видети човека раширених руку. То је први знак добродошлице. Ја то осећам према свим људима света. Направио сам и један видео-филм о томе који траје четрдесетак секунди.

Шта ви, наводно, чекате у том филму?

Раширених руку чекам планету Земљу. Она долази и ја гинем јер ме она прегази. Тако је мене, у овом кратком филму, планета прегазила и ја се утапам у седам милијарди становника наше планете и настављам да летим кроз свемир... Уосталом, и Христ је умро широм раширених руку. То је једна фантастична позиција људског тела која прави крст. Овај филм се стално приказује на изложби. То је видео-експонат.

Зашто ни сад немате жене на сликама?

Ово што ја сликам не односи се на жену. Мени мушко тело више одговара за све што радим. Ја у ствари сликам људско тело кроз мушко тело. У мом раду не види се ни крај ни почетак, него само делови, комади људског тела у великим димензијама, па се виде само неки детаљи.

Које планове имате?

Ово је прва изложба у овој серији. Надам се да ћу ускоро имати изложбу у Кући легата у Београду. Имаћу у јуну изложбу у Андрићграду у много широј форми. Ту ћу променити тему. Биће то на тему „На Дрини Ћуприја”, на месту велике опасности. Тај мост је направљен да спаја земље и народе, а био је, у ствари, мост опасних раздора и крвопролића.

Коју идеју имате?

Желео бих да направим један озбиљан играни филм. Засад радим кратке филмове који потенцирају то што желим да кажем. По том филму, који желим да направим на ћуприји, имаћу и ову сцену: човек који бежи од огромне гомиле света трчи ка мосту, а кад претрчи ту стазу и кад стигне на другу страну, окрене се и види да га нико није ни јурио већ да је то било само једно ружно место у сну који је сањао...

Да ли и Лувр доживљавате као филм?

Лувр је драгоцен. Одем у тај храм уметности чак и по два три пута кад боравим у Паризу. Обожавам Каравађа, а у Лувру имају само две слике тог сликара. Али, рану ренесансу одгледам по хиљадити пут. Ту је Фра Анђелико. То је 1430. година, а слика је „Крунисање Богородице”. Та слика као да је дошла из раја, па онда чувено дело Паола Учела, која је прва слика – перспективе. То, наравно, нема никакве везе са мојим сликама, али има са мојим потребама да се на тај начин дружим са највећим уметницима света.

Шта посебно волите у филму?

И у филмској уметности постоји ренесанса. Ево примера: Алфред Хичкок је филмом „Вртоглавица”, са Ким Новак и Џејмсом Стјуартом, апсолутно направио једно дело које ме подсећа на рану ренесансу. Све у том филму тече полако, споро, нежно, благо, а у ствари је громовито и са трагичним крајем. Тако да Хичкока стављам у рану филмску ренесансу.

Зашто сликари живе дуже?

Живе мирније од осталог света. Одговарамо само себи и од себе самих зависимо. Кројимо свој живот онако како нам то одговара. Ми смо једини одговорни за наш успех или неуспех.

Шта вам даје Париз?

Много тога, па и могућност да се, кад то пожелим, вратим у прошлост. На пример, у кварту Мареу постоји кућа, са великим двориштем, која је стара 300 година и која чува патину свог времена. Ту сам видео двориште из 12. века у коме је испробано оружје самострел. То је био војни полигон. Али папа је забранио ношење тог стрељива и стрела јер је рекао да је то подло оружје, кукавичко, бешумно, а убојито.

Да ли се бавите спортом?

Не, али, учинићу то врло брзо. У последње време сам се спортски запустио. Хоћу опет да будем затегнут као сајла. Као самострел о коме сам причао, какав сам био некад. Али, године чине своје. Обожавам спорт. Ја плачем кад гледам атлетски спринт. Он ме јако узбуђује – и женски и мушки. Посебно кад атлетичари улазе у последњу кривину пре циља. Мушкарци су ми ту као леопарди, а жене као антилопе. Спринт је врхунац свега онога што људско тело може да нам да.

Како доживљавате жене?

Као увек: онако уметнички, као божји дар, али што каже један мој друг, доживљавам их, понекад, и као „нечастиву силу”. И дружење са женама ми је лепо и драгоцено због свих догађања. Неко може да живи сам, али ја то не могу и не видим себе да се будим сам. Тако да сам сад у неодређеном ставу кад причам о томе.