Beogradski „greh” tuzlanskog slikara?

Na vest od pre nekoliko dana da je tuzlanski slikar i skulptor Nesim Tahirović ostao bez ateljea u osmoj deceniji života, te da niko u gradu neće da pomogne ovom međunarodno priznatom umetniku, umetnička javnost BiH i poštovaoci slikara ostali su više nego iznenađeni.

Shvatajući da je Kliničkom centru u Tuzli, u kojem je godinama imao atelje, taj prostor potreban za proširenje bolničkog kapaciteta, te da su mu ostavili razuman rok da se iseli, slikaru ne može a da ne zasmeta ignorantski odnos gradskih vlasti prema njemu, koji na najbolji način reprezentuje svoj rodni grad bilo gde da se pojavi. Uostalom, njegov deda Hasanaga Pašić bio je gradonačelnik Tuzle od 1935. do 1941. godine.

U nekim životnim situacijama naivan, kao i većina umetnika posvećenih svom poslu, Tahirović se za pomoć obratio rektoru Univerziteta u Tuzli Enveru Haliloviću, s molbom da mu se ustupi jedan devastirani objekat u sklopu univerzitetskog kampusa. Rektor mu je dao načelnu podršku i uputio ga na pravnu službu gde je slikar predao pismeni zahtev. Međutim, rečeno mu je da nemaju dovoljan broj ljudi za bavljenje papirologijom, te da je njegov zahtev među stotinak drugih, zbog čega treba da bude strpljiv. Rektor Halilović je na početku rata ušao u SDA i odmah je insistirao na promeni imena pojedinih osnovnih škola u Tuzli. Bavio se novinarstvom i bio je član redakcije tuzlanskih novina „Zmaj od Bosne”, u kojima je aprila 1993. objavljen tekst sa otvorenim pozivom muslimanima na ubistva Srba. Kad su ga još u ratu pitali kako se mogao da bude objavljen takav fašistički tekst, Halilović je lakonski odgovorio da je u pitanju „sloboda štampe”. Posle rata je bio ministar kulture tuzlanskog kantona, pa ambasador BiH u Moskvi, a sada mu uveliko teče drugi rektorski mandat.

Kosmopolita Nesim Tahirović, kojem je svaki nacionalizam stran, već je imao problema zbog svojih stavova. Poznato je da je u ratu nesebično pomagao ljudima, ne gledajući u njihova imena, zbog čega je, kao i zbog činjenice da je u mešovitom braku, nazivan izdajicom.

„Prst u oko” onima koji drugačije misle očigledno je bila njegova retrospektivna izložba iz 2012. godine, koja je postavljena u Beogradu i kojom je na poziv Istorijskog muzeja Srbije obeležio svoj četrdesetpetogodišnji stvaralački rad. Bio je to dodatni motiv njegovim neistomišljenicima da mu zagorčavaju život kao „prodanoj duši”. Zbog pripreme beogradske izložbe ministar kulture u Federaciji BiH Samir Kaplan nije hteo da ga primi na razgovor. Ovaj mostarski hodža, pune četiri decenije mlađi od umetnika Tahirovića, na taj način nastojao je da unizi umetnika svetskog glasa.

Iako je beogradska izložba okarakterisana kao „kulturni događaj od međunarodnog značaja”, treba li uopšte naglašavati da ambasada BiH nije učestvovala u realizaciji njene pripreme. Izložba pod nazivom „Prastari simboli mira i tolerancije” trebalo je da traje tri sedmice, ali je zbog velikog interesovanja produžena na dva meseca, nakon čega je održana i u Kragujevcu i Novom Sadu. Dela ovog umetnika i humaniste, studenta beogradskog profesora Koste Hakmana, oduševila su posetioce. Direktorka Istorijskog muzeja Srbije dr Ana Stolić na otvaranju je rekla kako je umetnik „od simbola različitih religija – hrišćanstva, islama i judaizma gradio alegorijske predstave”. Dve stotine radova koje je umetnik izabrao za izložbu zajedno sa kustosom muzeja Sašom Janjićem na najbolji način ukazuju na suživot i toleranciju na ovim prostorima.

Gradonačelnik Tuzle Jasmin Imamović, književnik, trebalo bi na sebe da preuzme obavezu rešavanja problema umetnika Tahirovića. Od njega to očekuje i Udruženje likovnih umetnika BiH. Naime, slikar je već u dilemi da li ga se njegov grad odriče. A očito je da se Tuzla i Nesim i te kako međusobno zaslužuju.

Član Udruženja novinara BiH