Ruska karta i srpski izbori

Da sam samo malo skloniji teorijama zavere pomislio bih da je odluka o proglašenju poslednje „vanredne situacije“ u celoj zemlji motivisana željom da se prolongira početak predizborne kampanje, kao i da se što je moguće više medijski skrajne poseta predsednika Nikolića Moskvi. Realno govoreći, a to mišljenje nezvanično potvrđuju i mnogi hidrostručnjaci, situacija je bila ozbiljna samo u nekoliko opština i nije bilo razloga za onoliku dramatizaciju i opštenacionalnu mobilizaciju – osim što je vlast na taj način dobila priliku za dodatnu medijsku promociju u okviru najnovije epizode rijalitija „Premijer spasava narod“. I što je poseta predsednika Moskvi na gotovo skandalozan način skrajnuta na marginu javne pažnje.

Tačno je da su, na primer, „Politika” i „Novosti” o poseti sasvim primereno izveštavali. Ali političku klimu u Srbiji kreiraju televizije i tabloidi. A uporedite samo tretman Nikolićeve posete Putinu sa medijsko-političkom euforijom koja je pratila susrete premijera Vučića sa Angelom Merkel, čak i kada su se ti susreti svodili samo na kurtoazno rukovanje na rubovima neke međunarodne ili regionalne konferencije. Ili euforično („lajv“) izveštavanje sa premijerovih konferencija za medije sa travnjaka ispred Bele kuće, nakon susreta s nižerangiranim funkcionerima američke administracije. (Možemo samo zamisliti šta bi bilo da je kojim slučajem za ove četiri godine uspeo da se sretne sa Obamom.) Konačno, uporedite skroman medijski tretman posete predsednika Rusiji sa gotovo pravom medijskom i društvenom histerijom koja se podigla povodom posete princa Čarlsa i supruge Kamile regionu.

Uopšte, ima nešto strahovito čudno i nelogično kada je u pitanju aktuelni trenutak srpsko-ruskih odnosa. S jedne strane, neprestano nas ubeđuju kako su odnosi sa Rusijom „najbolji u istoriji“ – dok Srbija, istovremeno, krupnim koracima grabi put evroatlantskih integracija i za tri godine potpisuje ili ratifikuje tri sporazuma sa NATO. Nisu tu ni Rusi sasvim nevini, ali je u središtu ove nelogičnosti ipak srpska vladajuća stranka. Njihovi glasači su rusofili. Veliki broj njihovih funkcionera, poslanika i medijskih promotora – pre nego što su „obrnuli ćurak“ – sticao je ime na vrućoj rusofilnoj retorici i galami protiv „zlog Zapada“ i „zločinačke NATO alijanse“. Zato su sada prinuđeni da preko svake mere i u isto vreme „natoišu“ (prema spolja) i „rusuju“ – za domaću upotrebu i prema svom biračkom telu. Zato oni, pored ostalog, na listi imaju i najveće natovce i najžešće „rusofile“, od Vuka Draškovića i Rasima Ljajića, pa do Vulina i Nenada Popovića (i nazad), a da se niko javno ne zapita koja je to logika i kakva je to alhemija koja pod jednu kapu spaja ovu političku vatru i vodu. I kakva je to politička genijalnost koja u isti mah uspeva da zadovolji jednog Tonija Blera i američkog NATO jastreba senatora Džona Mekejna – kao i ruske zvaničnike, s druge strane.

Neko tu očigledno greši. Odnosno, ili je neko obmanut, ili nije iskren u svojim pohvalama.

Rusi su u Srbiji godinama igrali na SPS i u njemu videli najstabilnijeg garanta svojih pozicija i interesa. Malo zbog personalnih veza sa vrhom socijalista, malo zbog Miloševića, a malo zbog izvesne griže savesti zbog toga što ni Srbiji ni Srbima nisu bili u stanju da pruže veću pomoć i zaštitu tokom smutnih devedesetih.

Koštunica je pred kraj svoje vladavine uspostavio odlične odnose sa Moskvom – a ti su odnosi još dodatno unapređeni otkako je na čelo DSS-a došla Sanda Rašković Ivić. DS i Tadić mogu da kažu da su, pored tolikih rusofila i raspevanih rusofiličara upravo oni, to jest, Cvetkovićeva vlada, krajem 2008. potpisali energetski sporazum i realizovali najveću rusku investiciju, tj. prodali većinski paket NIS-a ruskom „Gaspromu”. (Doduše, zbog ambivalentnosti svog biračkog tela, demokrate se baš i ne hvale previše ovom činjenicom.) Radikali, pak, s pravom mogu reći da je njihovo rusofilstvo dosledno, staro i dokazano. A tu su i „Dveri“, „Zavetnici“, kao i čitav buket drugih proruskih stranaka, pokreta i organizacija.

Drugim rečima, praktično svi politički subjekti u Srbiji diče se svojim „rusofilstvom“ (sem LDP-a i Nenada Čanka koji se diče suprotnim, antiruskim stavom), imaju potpisan sporazum o saradnji i „specijalnim vezama“ sa nekim ruskim partnerom i imaju svoje više ili manje uticajne ruske lobiste koji rade na njihovoj promociji i pozicioniranju u moskovskim političkim krugovima.

Čini se da su i Rusi, konačno i polako, počeli da shvataju sa čim ovde imaju posla. No, izgleda da je tom njihovom osvešćivanju više doprinelo rđavo iskustvo sa Milom Đukanovićem nego upozorenja i apeli ovdašnjih proruskih snaga. Naime, iako to Rusi nerado priznaju, Đukanovićev režim je dugo i uspešno vukao za nos Moskvu – sve dok joj na kraju nije zaveo sankcije i došao na sam prag ulaska u NATO. Zato je, uprkos svoj diplomatskoj i medijskoj šminci, sve očiglednija povećana podozrivost zvanične Moskve prema srpskoj vlasti i Vučiću lično. Ali ta podozrivost, čini se, još uvek nije tolika da bi direktno i aktivno podržali neke druge aktere.

Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”