Neka zvone zvona Evrope!

Među neposrednim reakcijama na potresnu vest o terorističkom napadu u Briselu, koji u svakom normalnom čoveku izaziva ogorčenje i duboko saosećanje sa žrtvama, izdvajaju se kroz suze izrečene reči visoke predstavnice Evropske unije: „Ovo je veoma tužan dan u kome Evropa i njen glavni grad doživljavaju isti bol koji Bliski istok oseća i doživljava svakog dana.” Gospođa Mogerini je pogodila samu srž problema jer sve istinske vrednosti, ugrađene u osnove evropske civilizacije, potiču sa Bliskog istoka. One su hrišćanske, ali današnju kulturu povezuju i sa prethrišćanskim kulturama. Kako kaže francuski teolog Žan-Fransoa Kolosimo, u koptskoj liturgiji čujemo muziku faraona, a u jeziku Haldejaca i Asiraca pronalazimo aramejski kojim je govorio Hristos. Kod pravoslavnih, danas arabizovanih, hrišćana nalazimo ostatke velikog jelinističkog nasleđa. Arapski i persijski filosofi jesu nam preneli dela Platona i Aristotela, ali ih nisu našli u Koranu nego su ih preuzeli od bagdadskih hrišćana. I arapsko pismo je nastalo u Vizantiji.

Hristos se rodio na Bliskom istoku. Tamo su nastali monaštvo i prve katihetske škole, održani vaseljenski sabori... Zajedno sa drevnim pravoslavnim patrijaršijama Antiohije, Jerusalima i Aleksandrije, tamo žive i Asirci, persijski hrišćani koji su propovedali Jevanđelje u Indiji i Kini; zatim Kopti, Etiopljani i Sirijci, osnivači Malabarske crkve na jugu Indije; tamo su i rimokatolici i unijati, a od 19. veka i anglikanske i protestantske zajednice. Svaka ima specifičnu duhovnu vertikalu, a danas su sve izložene progonu i genocidu. O njihovom mučeništvu nedavno su govorili patrijarh Kiril i papa Franja.

Površna su tvrđenja da je stradanje hrišćana u Evropi i na Bliskom istoku posledica borbe ekstremista s pristalicama demokratskih vrednosti. Radi se o sukobu apsolutne, nekrofilne destruktivnosti sa životodavnim božanskim energijama, ovaploćenim u vrednostima koje oličavaju hrišćanska kultura i način života.

Ljudska solidarnost ili, bolje reći, sastradalna ljubav predstavlja za svakog hrišćanina motiv da se suprotstavi apsurdnom nihilizmu koji, upravljajući se prema instinktu smrti, razara civilizaciju u prvim decenijama 21. veka. Kao da se svet ogleda u apokaliptičkim prognozama Merlo-Pontija: „Dosadašnja civilizacija se razvijala u okviru hrišćanstva, a danas se razvija u praznom. Dvadeset i prvi vek ili će biti religiozan ili ga uopšte neće biti.”

Tragedija je što se teroristički napadi odvijaju pod plaštom izopačenih verskih osećanja i što Evropljani terorizam često poistovećuju sa islamom, zanemarujući vrednosti islamske kulture i civilizacije i onih humanih načela koja izvorište imaju u Koranu, a pridržava ih se ogromna većina muslimana. Te vrednosti neguje među svojim vernicima Islamska zajednica Srbije i zbog toga zaslužuje našu bratsku pažnju i poštovanje.

Razmišljanja povodom svakodnevnih vesti o stotinama ugašenih života u Evropi i na Istoku ne spadaju samo u etičku sferu distanciranja od zla već i u ontološku zapanjenost pred velikom negacijom života od strane terorističkih grupa. Zločine u Parizu i Briselu neki tumače isključivo kao bumerang koji se vraća Evropi. Tako ga i nehotice opravdavaju i izazivaju smutnju izraženu u „Magbetu” rečima „zlo je dobro, a dobro je zlo”.

Sa bolom u srcu moram da podsetim da i u senci ovih užasnih događaja osnovne karakteristike pravoslavnog čoveka treba da budu smirenost i ljubav. U srcima pravoslavnih treba da odzvanjaju reči svetog Jovana Bogoslova: „Deco, volite jedni druge!” Moralne osobine našeg naroda zasnovane su na hrišćanskom čovekoljublju. U ovim danima treba da budemo ujedinjeni u sastradalnoj ljubavi sa našim bližnjima, kako hrišćanima tako i muslimanima, jer su svi žrtve istog totalitarnog bezumlja. Naša pak od Boga darovana snaga leži u molitvi da Bog pomene duše postradalih i da nam da snagu da istrajemo na hrišćanskim i demokratskim vrednostima koje su temelj civilizacije i našeg verovanja u jedinstvenost i neprocenjivost svetinje života.

Ovu istinu vekovima prenosi pesnik: „Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki čovek je deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt svakog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom...”

Neka od Lisabona do Vladivostoka zvone zvona Evrope, a molitve svih svetih da budu sa dušama postradalih u Briselu, Bejrutu, Parizu, Gazi, sirijskim, iračkim i drugim gradovima i selima!