Obožavano dete

Poznato je da se osnovna detetova slika o sebi uobličava u detinjstvu, na osnovu toga kako dete definišu roditelji i drugi „značajni drugi”. Danas je opšteprihvaćeno da je patološki kada roditelji i značajni drugi potcenjuju dete, njegove kvalitete i sposobnosti.

Polazeći od toga da je potcenjivanje deteta isto što i neljubav, roditelji često odlaze u suprotnu krajnost, izjednačavajući ljubav sa precenjivanjem.

Za detetov razvoj je najbolje kada roditelji vole dete i to mu pokazuju, realistično sagledavajući detetove osobine i sposobnosti. Kako je dete potencijal koji se razvija, roditelji mu mogu pomoći da razvije neke sposobnosti i osobine, ali i tada moraju da pođu od realistične procene detetovog trenutnog stanja.

Problem nastupa kada roditelji u detetu vide one kvalitete i sposobnosti koje dete nema ili ih nema u tolikoj meri koliko mu ih pripisuju.

Većina roditelja je subjektivna, to jest doživljava vlastito dete kao posebno i izuzetno, naročito ako je ono jedino ili omiljeno dete. Problem nastaje kada roditelj svoj doživljaj poistoveti sa realnošću tako da očekuje i zahteva da svi, uključujući i dete, prihvate datu „realnost”.

Smatrajući da je njihova emocija preširoka da bi stala u reč ljubav, ovi roditelji detetu nude zaljubljenost, divljenje i obožavanje. Divljenje dolazi od latinskog divus – božanstvo, bog – i znači obožavanje. Kada se roditeljskoj idealizaciji deteta pridruži njegova idolizacija, rezultat je neka vrsta „dete-poklonstva” u kojoj dete tretiraju kao polu-boga ili božanstvo.

Obožavanje dece podupiru različite teorije, poput one o „indigo deci” koja navodno poseduju natprirodne sposobnosti, a tu decu je moguće prepoznati po tome što njihova „aura” zrači svetlošću boje indiga.

Ako se zapitamo koliko roditeljsko obožavanje pomaže deci da se razviju u funkcionalne odrasle, odgovor je – nimalo. Kako je za njih normalan odnos u kojem su u centru, uzdignuta kao najvažnija, predmet pažnje, ispunjavanja želja i bezuslovne ljubavi, ova deca postaju narcisi koji ga očekuju od svih drugih, kako u detinjstvu, tako i kasnije.

Kada neko na osnovu svog ranog iskustva nauči da poistovećuje obožavanje i ljubav, on kao odrasla osoba očekuje da mu svako ko ga voli iskazuje obožavanje. Ne samo da odrasle tatine ćerke i mamini sinovi ne razumeju da ljubav nije obožavanje, nego ni da partnersku ljubav ne treba upoređivati sa roditeljskom.

Obožavanom detetu je veliki problem da zadrži pozitivnu sliku o sebi kada se suoči sa grupom vršnjaka u kojoj ne nailazi na obožavanje. Tada zaključuje ili da nije izuzetno ili da mu drugi zavide.

Dobro je da roditelji shvate da obožavanje nije viši oblik ljubavi prema deci, već da je nepotrebno i štetno.