Обожавано дете

Познато је да се основна дететова слика о себи уобличава у детињству, на основу тога како дете дефинишу родитељи и други „значајни други”. Данас је општеприхваћено да је патолошки када родитељи и значајни други потцењују дете, његове квалитете и способности.

Полазећи од тога да је потцењивање детета исто што и нељубав, родитељи често одлазе у супротну крајност, изједначавајући љубав са прецењивањем.

За дететов развој је најбоље када родитељи воле дете и то му показују, реалистично сагледавајући дететове особине и способности. Како је дете потенцијал који се развија, родитељи му могу помоћи да развије неке способности и особине, али и тада морају да пођу од реалистичне процене дететовог тренутног стања.

Проблем наступа када родитељи у детету виде оне квалитете и способности које дете нема или их нема у толикој мери колико му их приписују.

Већина родитеља је субјективна, то јест доживљава властито дете као посебно и изузетно, нарочито ако је оно једино или омиљено дете. Проблем настаје када родитељ свој доживљај поистовети са реалношћу тако да очекује и захтева да сви, укључујући и дете, прихвате дату „реалност”.

Сматрајући да је њихова емоција преширока да би стала у реч љубав, ови родитељи детету нуде заљубљеност, дивљење и обожавање. Дивљење долази од латинског divus – божанство, бог – и значи обожавање. Када се родитељској идеализацији детета придружи његова идолизација, резултат је нека врста „дете-поклонства” у којој дете третирају као полу-бога или божанство.

Обожавање деце подупиру различите теорије, попут оне о „индиго деци” која наводно поседују натприродне способности, а ту децу је могуће препознати по томе што њихова „аура” зрачи светлошћу боје индига.

Ако се запитамо колико родитељско обожавање помаже деци да се развију у функционалне одрасле, одговор је – нимало. Како је за њих нормалан однос у којем су у центру, уздигнута као најважнија, предмет пажње, испуњавања жеља и безусловне љубави, ова деца постају нарциси који га очекују од свих других, како у детињству, тако и касније.

Када неко на основу свог раног искуства научи да поистовећује обожавање и љубав, он као одрасла особа очекује да му свако ко га воли исказује обожавање. Не само да одрасле татине ћерке и мамини синови не разумеју да љубав није обожавање, него ни да партнерску љубав не треба упоређивати са родитељском.

Обожаваном детету је велики проблем да задржи позитивну слику о себи када се суочи са групом вршњака у којој не наилази на обожавање. Тада закључује или да није изузетно или да му други завиде.

Добро је да родитељи схвате да обожавање није виши облик љубави према деци, већ да је непотребно и штетно.