Mađar na turskom dvoru

Gde god da se nalaziš, Sunce se rađa na istoku, a zalazi na zapadu, ta dvojnost postoji ravnopravno u prirodi, kao što blizanački obitava i u ljudima, u nekima, pak, više od drugih. U tom duhu turska književnica Solmaz Kamuran (Istanbul, 1954) opisuje junaka Ibrahima Muteferiku iz svog romana „Mađar” (Algoritam), istorijsku ličnost, čoveka koji je bio Mađar unitarijanske vere, a zatim prešao u islam, budući da je bio opčinjen sufizmom. U Osmanlijskom carstvu osnovao je prvu štampariju na osmanskom turskom jeziku, bio je prevodilac, diplomata, humanista. Deo njegovog imena muteferika, označava izdvojeni položaj dvorana, koji za padišaha obavlja specijalne poslove. Na ovo mesto Ibrahim je stupio 1716. godine, a kako knjiga kaže, njegov prvi zadatak bio je vezan za Beograd, za prevođenje i posredovanje između osmanlijske vojske i mađarskih pobunjenika. Roman je uobličen kao priča u priči. U naše vreme iz neke ruske starinarnice rukopis dnevnika Ibrahima Muteferike dospeva u Budimpeštu, i spaja u nauci, istraživanju i ljubavi jednu Mađaricu i jednog Turčina.

Solmaz Kamuran bila je gošća Turskog kulturnog centra „Junus Emre” u Beogradu, gde je odgovarala na naša pitanja, objašnjavajući desetogodišnju fascinaciju ovom ličnošću koja javnosti u Turskoj nije naročito poznata.

– Kada sam počela da proučavam život Ibrahima Muteferike, nisam pronalazila mnogo podataka. Ipak, to me je podsticalo na dalje istraživanje o vremenu u kojem je živeo, o Evropi i Balkanu s kraja 17. i u 18. veku. Dva puta išla sam u Budimpeštu i u Kluž, Ibrahimov rodni grad, i tamo posetila unitarijansku crkvu, istraživala u tamošnjoj arhivi. Najviše sam o Ibrahimu saznala iz njegove zaostavštine. Ibrahim Muteferika došao je u Osmanlijsko carstvo kao intelektualac, njegov cilj nije bila slava, već ostavljanje dubljeg traga u vremenu. On je na najbolji način u sebi objedinio Mađara, unitarijanca, i sledbenika mističkog učenja u islamu – kaže Solmaz Kamuran.

„U tekiji je sve simbol, prostor gde se izvodi sema, (obredni ritual okretanja derviša), predstavlja kosmos, desna strana je materijalni svet, a leva duhovni; visoka kapa na glavi mevlevije predstavlja nadgrobni spomenik, bela haljina je mrtvački pokrov, ogrtač je grob; zvuk neja je `savršen čovek`, a sema je oživljavanje, dizanje mrtvog iz zemlje, spoznaja na putu ka `savršenom čoveku`”, u romanu pripoveda Solmaz Kamuran, a za naš list kaže da je njen deda bio poznati istanbulski mevlevija, njegov grob nalazi se u tekiji, na Galati.

– Za mevlevije odnos prema Bogu je jednostavan, predstavlja deo ličnosti, kao što svaki deo odeće derviša u obredu seme ima neko značenje. Sada taj obred ima turističko značenje. Sasvim suprotno od današnjeg poimanja života, materijalno za sufije nije imalo nikakvu važnost, kao što se nisu predavali ni strahu od smrti. Prema Bogu su osećali veliko poštovanje i ljubav. Jedno je sigurno, ako se nađete pred veličinom prirode, videćete odraz Boga, iako ne verujete. Teorije su dobre, ali kako kaže jedan stari turski pesnik, i jedan pauk može nas odvesti do Boga, nije važno ko posmatra život, već ko ga vidi – kaže Solmaz Kamuran.

Osmanlijsko carstvo, Balkan i Srednja Evropa, Mađari između Austrije i Osmanlija, različiti gradovi i mesta u središtu su ove pripovesti o Ibrahimu Muteferiki. Pored Carigrada i Kluža, Beograda, Beča, tu su i Požarevac i Sremski Karlovci. Kao diplomata, Ibrahim Muteferika dva puta je išao da pregovara na Zapad, kasnije i na Kavkaz, po rečima naše sagovornice za Osmanlije je bilo važno da imaju poznavaoca i mađarskog mentaliteta.

Junaci koji pronalaze Ibrahimov rukopis u našem vremenu, sećaju se Osmanlijskog carstva i Carigrada iz doba procvata bogatstva i umetnosti. Zanimljivo je autorkino viđenje Istanbula, koga njegovi junaci porede sa lepom ženom visokog roda, koja je u savremenosti dospela na ulicu...

– Rođena sam u Istanbulu. Do osamdesetih godina grad se nije menjao, ali onda je počela masovna moderna izgradnja, tada je lice grada ubrzano počelo da se menja. Istanbul je nekada imao dva miliona stanovnika, sada ima nekoliko puta više. Problem je u tome što se gube lepe stvari, prirodne lepote kojih je uvek bilo u izobilju, urbanistički plan uopšte ne postoji, a neprestano se ruši i gradi. Ali, i dalje je to fantastičan grad, naročito noću – primetila je Solmaz Kamuran. A njen junak Ibrahim Muteferika zaključuje: „Zašto sam odabrao da obasjam svoj život svetlošću knjiga, zašto sam se upinjao da svako uoči tu svetlost. Možda sam voleo ljude više nego što sam mislio, bilo je strašno da oni stradaju zbog strasti onih koji poseduju ili jure moć. Čovek bi mogao da dosegne mir i blagostanje u budućnosti jedino ako ga vode mudri i učeni.”