Verske i etničke kvote cepaju Irak

S vojskom još u ranoj fazi kontraofanzive na uporište Islamske države (ID) u Mosulu, u kojoj nastoji da što manje koristi šiitsku miliciju kako ne bi poremetio ionako napete međuverske odnose u Iraku, premijer Hajder el Abadi suočava se s političkom ofanzivom, koju je protiv njega poveo jedan od najuglednijih šiitskih klerika, Moktada el Sadr. Zbog sporog sprovođenja promena u političkom sistemu Abadiju se u nacionalnom parlamentu preti izglasavanjem nepoverenja, premda ga je ta institucija krajem prošle godine zakočila u reformskim potezima, plašeći se da će njima sebi prigrabiti autokratska ovlašćenja.

Rok koji je skupština zadala Abadiju da dovede nove, nestranačke ministre u svoj kabinet ističe danas. Premijer je upozorio Sadra, čiji je blok u parlamentu najgorljiviji da ga sruši ako ne posluša ultimatum, da masovni ulični protest pod njegovim vođstvom opterećuje bezbednosne snage u osetljivom trenutku borbe protiv ID, toliko važnom da SAD, očevidno još nesigurne u spremnost iračke armije, koju su one obučavale i opremale, daleko od očiju javnosti dovlače sve više svojih vojnika u Irak. Zvanično ih nema više od 3.800, koliko je i predviđeno kao maksimum nakon njihovog povratka u zemlju kada se bezbednosna situacija pogoršala širenjem ID. Ali, sve više izbija na videlo, kako poverljivi izvori iz Pentagona priznaju raznim medijima, da je na terenu odnedavno makar još oko hiljadu Amerikanaca.

Ponovno gomilanje američkih trupa moglo bi takođe biti razlog za Sadrove pretnje Abadiju, budući da je popularni propovednik vodio Armiju Mahdija, paravojne šiitske odrede koji su se digli protiv američke vojske nakon što je ona upala u Irak 2003. godine, kasnije prerasle u Mirovne čete, koje su ušle u borbu s ID. Sadr je i danas protiv prisustva SAD u Iraku, na šta nerado gleda i Iran, pokrovitelj režima u Bagdadu, sigurno i Rusija, koja u poslednje vreme nastoji povećati svoj uticaj u Abadijevoj zemlji.

Amerikance Abadi zasad sigurno ne može izbaciti čak i kada bi to hteo. I udovoljavanje zahtevima za promenom kabineta stavilo bi premijera na muke. Masud Barzani, čelnik kurdistanskog samoupravnog regiona, opominje da bi, kako prenose lokalni portali na engleskom jeziku, taj Abadijev potez bio beznačajan jer s federalnom vladom u Bagdadu nema istinskog partnerstva. Ono što možda žulja Barzanija, koji je nedavno zatražio i referendum o nezavisnosti svog regiona, jeste to što je Abadi pod pritiskom da najzad ispuni obećanja o ukidanju postavljenja na državne položaje ne samo po stranačkim nego i po etničkim i verskim kvotama. Sudeći po letošnjim masovnim protestima, to od njega očekuju mnogi Iračani, bez obzira na poreklo, gnevni što su te kvote na funkcije dovele ljude nesposobne da građanima obezbede osnovna dobra i usluge, poput zdravstvene zaštite i redovnog snabdevanja strujom, koji su sredinom prošle godine otkazali usred epidemije kolere i talasa paklene vreline. Konačno, ni u trenutnim Sadrovim protestima ne učestvuju isključivo šiiti, mada su demonstracije ovog puta privukle mahom pristalice tog klerika, za razliku od letošnjih, koje su bile svegrađanske. Možda zato što je Sadr polarizujuća figura, možda i stoga što je šiitima ipak najlakše da insistiraju na demontiranju sistema kvota jer svakako imaju većinu u zemlji. Ostali bi kvote mogli smatrati jedinom zaštitom u državnom sistemu koji je i dalje pod dominacijom šiita, kao što je za vreme Sadama Huseina protežirao sunite.

Sada je Abadi u nemogućoj poziciji. Ako ne ubrza reforme, razočaraće mnoštvo, ako ne i većinu Iračana dovedenih na ivicu strpljenja suštinskim kolapsom državnih službi. Ukine li kvote ne poboljšavši situaciju u zemlji, izlaže se riziku da ga manjine optuže kako ih je samo gurnuo u još težu neravnopravnost. Od brzine i uspeha reformi možda zavisi celovitost Iraka, ionako dovedena u pitanje: čak je i nekoliko visokih predstavnika administracija Baraka Obame i Pentagona priznalo da bi se on u doglednoj budućnosti mogao raspasti na šiitski, sunitski i kurdski deo.

Za uspostavljanje šiitske dominacije i širenje korupcije umnogome se smatra odgovornim Abadijev prethodnik Nuri el Maliki, s čijim nasleđem, kako mu se prebacuje, nije dovoljno brzo raščistio. Kolebljivom Abadiju problemi sada skaču za vrat pre nego što je on uspeo da im se postupno približi.

Dok oslobađanje Mosula, kao i proterivanje ID iz Ramadija, teče sporo, i zbog složenosti operacije i zbog upitne obučenosti iračke armije, borci „kalifata” uzvraćaju napadima i van teritorija koje su okupirali na severu i zapadu Iraka. Samo ovog meseca tako je nastradalo stotinak osoba, što takođe ukazuje na nespremnost bezbednosnih snaga da pokriju sve frontove u zemlji. One trenutno nisu u stanju da odbrane ni centar prestonice Bagdada, gde je pre dva dana bombaš samoubica u smrt poveo tri osobe, i to svega kilometar od najzaštićenije zone u gradu i državi, gde su smeštene državne ustanove i ambasade i gde Sadr protestuje s hiljadama svojih pristalica.

Još letos, slušajući huk masovnih demonstracija, Abadi je obećao reforme i parlament se ubrzo složio s njim, mada ne bez početnih rezervi. Uzdržanost poslanika eskalirala je u novembru, kada su zabranili premijeru da povlači planirane poteze bez prethodnog odobrenja skupštine. Abadiju se, naime, stavlja na teret da ni u svojoj glavi nije raskrstio s partitokratskim sistemom i da nije apsolutno nepristrastan arbitar koji nacionalne interese stavlja iznad stranke kojoj pripada. S obzirom na to da njegov plan reformi predviđa  koncentrisanje raznih vanrednih ovlašćenja u rukama predsednika vlade, razumljiv je oprez političkih rivala. Ali, parlamentarni otpor prema Abadiju umnogome predvodi upravo bivši premijer Maliki, čovek za kojeg se ocenjuje da je ustoličio partitokratiju i šiitsku nadmoć, te je teško verovati da nema i sebične računice u njegovom naglom zalaganju za ravnopravnu podelu moći.

Nacionalna skupština je i sada podeljena, pa nisu svi – ponajmanje, naravno, Abadijeva stranka – voljni za pokretanje procedure glasanja o nepoverenju premijeru ako ni do isteka ovog dana ne formira tehnokratski kabinet. Pitanje je i koliko će reforme zadržati popularnost među običnim Iračanima ako se ispostavi da Abadi i dalje pod njima podrazumeva kresanje socijalnih davanja i subvencija, kao i smanjenje nepreglednog spiska ljudi koji primaju državnu platu, što je način na koji iračke vlade već dugo kupuju socijalni mir.