Izraelska mera za Belu kuću

Ko god da postane novi stanar Bele kuće – za vladu u Izraelu će biti ugodnije rešenje od Baraka Obame. Odnosi najbliskijih strateških saveznika su već neko vreme na nizbrdici, a američki predsednik i izraelski premijer se odavno ne trude da prikriju uzajamnu odbojnost. Teško je, međutim, naći takvu tačku konsenzusa u američkoj politici kao što je to odnos prema Izraelu. Podrška jevrejskoj državi je nužan legitimacijski faktor i ulaznica za svaku ozbiljnu političku delatnost, pogotovo predsedničku kampanju. Znao je to i Obama kada je svojevremeno ulazio u trku za Belu kuću i kada je tražio drugi mandat. Njegovo negodovanje na račun Benjamina Netanijahua predstavlja tek okasnelu hrabrost iz ugodne hladovine završetka drugog mandata. Znaju to i trenutni pretendenti na nominaciju demokrata i republikanaca koji su se ovih dana utrkivali za naklonost glavnog izraelskog lobija u SAD, Američko-izraelskog komiteta za javne poslove (AIPAK). Svi osim jednog.

BOLjE SE VIDI IZ OVALNOG KABINETA: Da nastup pred AIPAK-om nije samo još jedna predstava za donatore videlo sa i po tome što je pitanje odnosa prema jevrejskoj državi u jednom trenutku postalo centralno pitanje cele predsedničke kampanje. „Kada postanem predsednik, odmah će biti odbrojani dani politike koja tretira Izrael kao građanina drugog reda”, poručio je Tramp. „Amerika nikada ne može da bude neutralna kada je u pitanju bezbednost i opstanak Izraela. Prijatelji, o bezbednosti Izraela nema diskusije”, grmela je Hilari Klinton.

Potonji hroničari su zabeležili da je Klintonova ipak bila ubedljivija, zahvaljujući u velikoj meri trapavim Trampovim koracima kao kada je poručio da će Amerika biti neutralan broker u izraelsko-palestinskom sukobu. Članovima AIPAK-a opaska je prijala „kao prevlačenje noktima preko table”. Na njegovom upornom pominjanju Palestine poentirao je Ted Kruz cinično ustvrdivši da „Palestina ne postoji od 1948”.

Republikanski pretendenti za nominaciju nisu odoleli zavodljivom porivu da uticajnom lobiju obećaju nešto za šta i sami znaju da je gotovo nemoguće ispuniti. Obećavajući da će poništiti sporazum o nuklearnom programu sa Iranom i da će američku ambasadu premestiti iz Tel Aviva u Jerusalim, republikanci su opet napisali ček koji se ne može unovčiti. Ova ideja nije nova i slična muzika za uši bogatih izraelskih lobista pušta se još od 1972. Patentirao ju je Džerald Ford još dok je bio kongresmen, ali joj se usprotivio tadašnji predsednik Ričard Nikson. Na prvoj konferenciji za novinare koju je održao kao predsednik SAD, Ford je 1974. poručio da je u interesu održanja mira na Bliskom istoku ovaj predlog najbolje – ostaviti po strani. Kada ga je Jicak Rabin, u to vreme izraelski ambasador u Vašingtonu, pitao zašto se predomislio, Ford je odgovorio: „Iz Ovalne sobe se stvari sagledavaju drugačije nego iz Predstavničkog doma.”

„SLUČAJ” SANDERS: Kada svet 2018. bude proslavljao 70 godina države Izrael moglo bi se desiti da stanovnik Bele kuće, prvi put u istoriji, bude Jevrejin. Pojava Bernija Sandersa na političkom nebu SAD specifična je i po tome što je ovaj vremešni senator izgleda istinski rešen da se drži svojih principa i po cenu odricanja privilegija koje mu poreklom pripadaju. Tako je došlo do pomalo bizarnog obrta u kojem jedini jevrejski kandidat ne prisustvuje gala večeri koju je organizovao vodeći izraelski lobi. Iz Sandersovog izbornog štaba je saopšteno da je AIPAK odbio njegovu ponudu da se skupu obrati preko video-linka, iako je sličan aranžman 2012. omogućen republikancima Mitu Romniju i Njutu Gingriču.

Premda je deo života svojevremeno proveo u izraelskom kibucu, Sanders je jedini smogao snage da kritikuje desničarsku vladu u Tel Avivu i da pokaže razumevanje za potrebe Palestinaca. Za razliku od svojih takmaca, jedini jevrejski kandidat je poručio da „ne treba da budemo prijatelji samo Izraelu, nego i palestinskom narodu”.

ŠTA JE NAJBOLjE ZA IZRAEL: „Pustimo da drhte, pustimo da nas nazivaju ludom državom. Pustimo ih da shvate da smo divlja zemlja, opasna po svoje okruženje, nenormalna, da možemo da poludimo, da možemo da podivljamo i spalimo sva naftna polja Bliskog istoka ili da tek tako možemo da započnemo treći svetski rat.” Tako je govorio legendarni Arijel Šaron. Ipak, danas bi bila greška tvrditi da svi Jevreji, bilo u Izraelu bilo u dijaspori, imaju identičan stav o pitanju sputavanja moći njihove države. Liberalna struja američkih Jevreja uopšte nema dilemu da je bezgranična popustljivost Vašingtona prema Tel Avivu u stvari medveđa usluga.

Iako je Klintonova opšteprihvaćena kao bolja opcija po interese Izraela od drugih kandidata, najpre zbog toga što ne dovodi u pitanje poteze izraelske vlade, činjenica je da bi upravo ta njena osobina mogla dugoročno da nanese mnogo više štete nego koristi jedinoj demokratskoj državi na Bliskom istoku. Svakoj vlasti je neophodno preispitivanje i ograničavanje, pa tako i Netanijahuovoj. Ukoliko Vašington nastavi da tretira Izrael kao razmaženo dete kojem se sve greške praštaju, na kraju će najveću cenu platiti upravo jevrejska država. Zato što pravi prijatelji postoje da bi pred nas postavili – ogledalo.