Nepodnošljiva težina istine

Ko je pratio izjave ideološki suprotstavljenih političara i izveštaje medija o katalonskom referendumu i masovnom krvoproliću u Las Vegasu moglo mu se učiniti da istovremeno živi u nekoliko paralelnih stvarnosti. Zapravo, početak prethodne rečenice bi u nekom najsavršenijem od svih svetova bio apsolutno nezamisliv. Kakve uopšte veze ima ideologija sa činjenicama, koje su za razliku od komentara svete, kako se to uči u svim boljim školama novinarstva? Da li je zaista postalo tačno da „moje” i „tvoje” činjenice same po sebi ne predstavljaju nelogičnost, kako se naivno verovalo, već pre „realnosti na terenu”? Moje „pravo na samoopredeljenje” protiv tvog „suvereniteta”; „presedan”, a ne „poseban slučaj”; oružje za samoodbranu, a ne za masovna ubistva.

NAŠA ISTINA JE PRAVA ISTINA: Ako je nekome bilo nejasno šta su „postistina” i „alternativne činjenice”, fenomeni koji su zapravo oduvek postojali, a koje su u prvi plan izbacili bregzit i Donald Tramp, mogao je ove nedelje da prođe besplatan intenzivni kurs prateći izveštaje iz Španije i SAD. Koliko god da je bizarno izgledalo odbijanje svakog poređenja Katalonije i Kosova, ništa manju mučninu nije izazivalo insistiranje na samo jednoj dimenziji događaja u Barseloni. Kao da je postalo bogohulno u istoj rečenici reći da je katalonski referendum nelegalan, ali da je policijska brutalnost na dan glasanja nedopustiva. Ili da Katalonci imaju svo pravo ovog sveta da iskažu svoju volju, ali da je potpuno legitimna zabrinutost EU za budućnost evropskog projekta, ukoliko ovakav trend nastavi da se širi. Prigodna etikecija „jer se to ne radi” valjda je sprečila španskog kralja da osudi nasilje snaga reda i mira nad sopstvenim podanicima, a Puđdemonu i saborcima da, dok su im puna usta priče o katalonskom doprinosu državnoj kasi, ne progovore ni reč o dugovanjima pokrajine prema državi.

Medijsko i društveno tkivo je duboko podeljeno i ljudi se grupišu oko istomišljenika, čitaju i gledaju ono šta žele da čuju potpuno ubeđeni da je baš to jedina prava istina. I nije to samo španski specijalitet. To je duh vremena isključivosti, koji sve manje trpi različitost. Kako se u savremenom svetu učestalo nižu pojave koje nazivamo populizmom, tako se produbljuje podela na njegove pristalice i protivnike.

KOJE JE BOJE ZLOČIN: Streljanje bespomoćnih građana na koncertu rafalima ispaljenim sa 32. sprata hotela u Las Vegasu opet je usmerilo pažnju na fenomen fatalne privlačnosti između Amerikanaca i oružja. Stupci svetske štampe su preplavljeni podacima o enormnim količinama naoružanja koje u „civilnoj” upotrebi cirkuliše u SAD. Da li je to potreba, hir, ili „osećaj slobode”, kako Bi-Bi-Sijevom reporteru reče nećaka jednog nastradalog u Las Vegasu.

„I moj ujak bi se žestoko protivio uskraćivanju prava da nosimo oružje. Ovo je slobodna zemlja”.

Koliko istina ima lica valjda se vidi i na dilemi koja se uvek javi posle sličnih tragedija: zašto se uporno prećutkuje činjenica da su za najveći broj ovakvih zločina na tlu SAD odgovorni – belci. Masovna ubistva, često okarakterisana kao ekscesi zabludelih pojedinaca, u stvari su specijalitet belih muškaraca, najprivilegovanije društvene grupe u Americi. Ali ma koliko statistika bila precizna dominantni narativ u medijima i javnom govoru izbegava da ovoj pošasti nalepi etničku etiketu, dok istovremeno nije nimalo gadljiv da to uradi kada govori o, recimo, crnačkom nasilju, ili latinoameričkom švercu narkotika. Neko će reći da je jedino slovo zakona sveto i da je ono poslednja brana na kojoj postoji samo jedna jedina istina, a ne njene interpretacije podložne manipulaciji. Teško da išta može biti pogrešnije! Ovih smo se dana od raznoraznih eksperata naslušali različitih tumačenja uzroka još jednog masovnog ubistva, a kod svih se ukrštaju dva faktora – Drugi amandman ustava i Nacionalna asocijacija za oružje (NRA).

Ova svojevrsna lobistička grupa koja je ipak smogla snage da procedi nešto o povezanosti masovnog naoružanja i masovnih ubistava, očigledno ima dobre marketinške savetnike pa je kao jedan od ideoloških temelja svoje organizacije navela – upravo Drugi amandman. Zapravo jedan njegov deo.

Kako su ovih dana preneli pojedini mediji, u sedištu NRA istaknut je samo drugi deo Drugog amandmana američkog ustava, dok je prvi, kao nepodoban, zanemaren. Za oružare je važno istaći da „ljudima ne sme biti osporeno pravo da poseduju i nose oružje”, dok smatraju suvišnim prvi deo u kojem se navodi da je „za bezbednost slobodne države potrebna dobro uređena milicija”.

Da li je ubica iz Las Vegasa pripadao dobro regulisanoj jedinici milicije? Može li se isto tvrditi i za njegovu „braću po oružju” koja su u masovnim ubistvima pobili više Amerikanaca nego teroristi?  Koliko god logička akrobatika u ovom slučaju delovala neizvodljivo, čini se da istina opet mora ustuknuti pod naletom postistine, a činjenice gube bitku sa „alternativnim činjenicama”. A od odbijanja dijaloga do agresije i nasilja – jedan je korak.