Princ Čarls voli da se šali

Srpska princeza Jelisaveta Karađorđević ide ovih dana iz slavlja u slavlje. Prvo se 18. marta, posle više godina, najzad sastala sa engleskim princom Čarlsom, koji je boravio u zvaničnoj poseti Srbiji, sa kojim je u srodstvu. Drugo slavlje će imati 7. aprila, na dan kad je 1936. rođena u Beogradu, u Belom dvoru.

Jedina je od živih Karađorđevića rođena u Srbiji. Ona je čukununuka vožda Karađorđa. Ali, to nije sve kad je o njenom poreklu reč. Potomak je ruske porodice Romanov, njena majka Olga je bila grčka i danska knjeginja.

Zašto živite u iznajmljenom stanu, a ne u Belom dvoru?

Kad je Vlada Srbija odlučila da se Beli dvor ustupi porodici Karađorđević na korišćenje, u toj odluci nije pomenuto ničije ime. Ipak Aleksandar Drugi Karađorđević se uselio u Beli dvor sa svojom porodicom, a tu kuću je, u svoje vreme, podigao moj otac Pavle Karađorđević regent Jugoslavije.

Ali, vi ste dobili vilu „Crnogorku” na Dedinju, pa šta je bilo?

To je kuća moje majke koja nam je oduzeta posle Drugog svetskog rata. Vlast mi je to vratila pre dve godine. Kuća je ogromna. Ima 16 kupatila, curi krov, voda je žuta, instalacije su popucale... potrebna je totalna popravka pa ne mogu da živim u toj kući.

Da li imate neku pomoć od bilo koga?

Ne. Nikad ni dinar nisam dobila. Za sve se snalazim sama. Od imovine mog oca, kneza Pavla, koja nam je oduzeta posle Drugog svetskog rata, tražim i dvorac na Brdu kod Kranja u Sloveniji. Kad se to završi dogovoriću se sa decom i unucima šta bi bilo najbolje učiniti.

Imamo krunu na zastavi Srbije, ali ne i kralja. Ko bi to mogao da bude?

Ako do toga ikad dođe mogli bismo da primenimo španski princip: posle Frankove smrti 1975. na presto nije došao sin kralja koji je svrgnut 1931. već unuk – Huan Karlos koga je Franko, prethodno, o trošku države, poslao da se školuje na najboljim svetskim fakultetima. Ali nama je sad teško ići unazad, u prošlost, u kraljevinu. Jer, prošlost je bol. A budućnost je strah.

Gde ste se vi školovali?

U vreme izbeglištva bili smo u Keniji, pa u Južnoj Africi, Ujedinjenom Kraljevstvu, Švajcarskoj, Francuskoj... Diplomirala sam istoriju lepih umetnosti u Parizu. Govorim engleski, španski, francuski, italijanski i srpski jezik, a državljanin sam samo Srbije. To pravo sam dobila 2001. godine.

Vaša najuža porodica je velika. Koliko vas ima?

Tri puta sam bila u braku. Prvo, sa Amerikancem Hauardom Oksenbergom sa kojim imam dve ćerke: Katarinu (54) i Kristinu(53). Katarina ima tri ćerke: Indiju, Maju i Selestu, a Kristina nema decu. Potom sam bila u braku sa Škotlanđaninom i Peruancem po majci Nilom Balfurom sa kojim imam sina Nikolu (44), a on ima četiri ćerke: Indiju, Gloriju-Elizabetu, Olimpiju i Đorđu. A sa trećim mužem, Peruancem Manuelom Uljouom, nisam imala decu. On je poginuo.

Uz koga ste odrastali?

Otac i majka su živeli u Parizu. Otac je bio veliki intelektualac, pa je neprestano bio okružen takvim ljudima. U takvoj atmosferi ja se, kao mala, nisam najbolje snalazila, pa sam više bila sa tetkom Marinom vojvotkinjom od Kenta, nego uz roditelje. Kod tetke Marine u Engleskoj mi je bilo mnogo lepše i zanimljivije. Kod nje su dolazili ljudi filma i pozorišta: Ričard Barton, Voren Biti i njegova sestra Širli Meklejn, Elizabet Tejlor...

U srodstvu ste sa engleskim princom Čarlsom. Kakav je on privatno?

On deluje ozbiljno, ali nije uvek takav. Voli da se šali, vrlo je duhovit i u najozbiljnijim situacijama. U Beogradu i Novom Sadu je samo za nas dve, za svoju suprugu Kamilu i mene, imao razne dosetke pa se Kamila u jednom trenutu zasmejala do suza. Čuo je i da stanovnici Belog dvora imaju problema sa plaćanjem struje, a kad sam mu kazala da nemam pozivnicu za prijem kod predsednika vlade on mi je, šaleći se, rekao: „Nema potrebe da ideš na taj prijem. Ti si platila struju”!

Čime se ponosite?

Mojom upornošću. Izborila sam se za rehabilitaciju oca kneza Pavla Karađorđevića koji je jedan od najznačajnijih Srba u istoriji srpskog naroda. Moj otac je rehabilitovan 28. novembra 2011, a potom su posmrtni ostaci mojih roditelja, kneza Pavla i kneginje Olge, kao i brata, kneza Nikole, preneti iz Švajcarske u Srbiju, u crkvu Svetog Đorđa na Oplencu. Književnik Veroslav Rančić je napisao roman o mom ocu Pavlu i njegovoj porodici „Konačna istina”, a ja ću se potruditi da se u Engleskoj snimi film sa istim naslovom kao roman.

Kako biste sebe predstavili i objasnili?

Kao nekoga ko ceo život sanja svoj dom, ali da, istovremeno, ne gubim vreme u lažnim nadama i čekanju da mi neko pomogne ili da mi nešto „padne s neba”. Ja sam lutalica koja zna svoj put, put do istine. Ima u meni i straha i hrabrosti, ali ja uporno sledim svoj mladalački zavet da ću uporno i beskompromisno živeti samo svoj život u kome nema mesta ni za lažne snove, ni za labava obećanja, ni za površne ljude laži i prevare.

Imate vitak stas i čvrst stav. Koliko radite na sebi?

Najviše se borim protiv sebe. To je najvažnija borba. To je borba protiv lenjosti, apatije i svega što me sputava. To mi je večita borba. Tu borbu vodim nizom sportskih disciplina, ali i šetnjama oko jezera na Adi Ciganliji. Sport me oplemenjuje i čini boljim čovekom. Jer razvijam sve svoje vrline. Negujem se i higijenom misli, vežbama, masažama, urednošću...

Preko „Politike” sam saznala za Momira Novakovića koji je veliki evropski umetnik

Bavite se i humanitarnim radom?

Da, ali nemam, kao nekad, veliku fondaciju. Plašim se nekih intriga, pa sad pomažem talentovanim pojedincima. Preko „Politike” pre šest – sedam godina, saznala sam kako jedan mladić iz Loznice maestralno svira ozbiljnu, klasičnu muziku, na harmonici. Zove se Momir Novaković. Dosad je na svim takmičenjima u Evropi znao samo za pobede. Njemu pomažem da neguje svoju umetnost bez finansijskih problema. On je stvarno pravi genije. Veliki je evropski umetnik.