Kafka je fantastičan pisac

Jovica Aćin, naš istaknuti prozni pisac, esejista i prevodilac, latio se sasvim neobičnog umetničkog zadatka - da pronađe i sabere na jednom mestu crteže slavnog Franca Kafke, i predoči ih našem čitaocu. Traganje ga je vodilo ne samo u geografski nove prostore već i one, unutarnje, kako Kafkine tako i svoje, da bi na kraju definitivno bila uobličena pripovest o jednom izuzetnom stvaralačkom fenomenu.

Knjiga pod zagonetnim i višeznačnim naslovom "Šetnja po krovu" upravo je objavljena u izdanju beogradske "Geopoetike" u sve bogatijoj ediciji "Pisac o piscu". Njen podnaslov, "Sabrani crteži Franca Kafke", međutim, nije dovoljan da nas uvede u suštinu ovog dela jer, pored onoga što je Kafka često i izvanredno crtao i čime je dopunjavao i bogatio svoju prozu, u "Šetnji po krovu" otvara se još jedan svet. Onaj, umetničkih podsticaja i razmišljanja Jovice Aćina, datih kroz nadahnute i vrlo inspirativne komentare. Jednom rečju, pred nama je crtež-priča o muci stvaranja.

On je fantastičan pisac, a istovremeno tako blizak košmarima, strahovima, ljubavima, snovima svih. Najbolji pisci i najbolji čitaoci 20. veka nisu mogli da mu odole. Tako je, poglavito, i danas. Ako hoćete da znate na koji čudesan način fikcija može biti mesto istine, zavirite u Kafku. Ali, ja ne pišem kao Kafka; niti to mogu niti hoću. On je samo jedan od mojih sabesednika s kojim se odlično razumem. Kao što su njega drugi, tako on mene ponekad podstiče da ne zastanem dok preskačem provalije od kojih je sačinjen naš svet. Volim kod njega humor koji zrači iz opsesivnih i strašnih stanja koje on, bez trikova, ume da ispriča kao svakodnevnu stvar.

Pre tridesetak godina, ali tad sam video tek dva-tri. U prvi mah nisam znao da su njegovi. Zinuo sam. Rekao sam sebi: "Ovo bi Kafka mogao nacrtati". Kad sam saznao da su doista njegovi, nisam bio iznenađen. Počeo sam da tragam za svim crtežima. Mnogi nisu bili dostupni. Mnoge je pojeo mrak. Posle svega, evo ih bezmalo pedeset. Većina je sa faksimila originalnih rukopisa, iz dnevnika, pisama, radnih zapisa. Kad bih ocrtao lavirintsku putanju kojom sam lutao, tražeći, ona bi mogla nalikovati nekom neostvarenom Kafkinom crtežu, ili čak nekoj njegovoj priči, recimo o fragmentarnom građenju Kineskog zida.

Dvosmislenim plodom, ali značajnim! Brodova nevernost iz beskrajne prijateljske odanosti obezbedila nam je neizreciv dar. Nije spalio rukopise, mada je to pisac od njega tražio. Istina, taj prijatelj je sebi dopuštao intervencije na tekstovima koje su donekle krivotvorile original. Stvar, srećom, nije nepopravljiva. Brod je sačuvao originale. Iako nisu svi crteži bili u njegovim rukama, one koje je kolekcionisao, često je isecao iz izvornika, pa nam ostaje samo da nagađamo o njihovom poreklu i mogućnom kontekstu.

Meni veoma nalikuju. Ali, kad se zagledam, vidim da su različiti. Jedan koren, dva izdanka. Pretače se jedno u drugo, ostajući dva zasebna čarobna napitka, u dva umetnička suda. U knjizi su, uz ostalu građu i svakojake putokaze, i priče koje su ti crteži ispričali u meni, ili me podsetili na njih. A te priče, da, više su od Jovice Aćina nego od Kafke. Svejedno, sa crtežima svako će imati svoje priče, i svaki umetnik svoj likovni odgovor na Kafkinu reč ili liniju. Poput njegovog pisanja, tako i njegovo crtanje pobuđuje u nama silne odjeke.

Može biti oboje, ili nijedno. Ili je pre u pitanju neprekinuta bujica čiji vrtlozi šetaju od jedne do druge obale. Zagonetna tečnost koja bije iz srca Kafkinog života podjednako zapljuskuje reči i linije u kreativnom krštenju i ukrštanju. Kafkin talenat je dvostruk, s dvostrukom imaginacijom. A mi smo most, dok gledamo i čitamo, koji spaja te dve strme obale reke koja se uliva u zaleđeno more i greje nas. Dugo nismo marili da postoji druga obala, Kafkino crtanje, a sad sam siguran da je bez njega nezamislivo Kafkino pisanje.

Da, bio je opsednut slovom K. Smatrao ga je i ružnim. Pretpostavljam da bi to moglo biti zbog Kafkinog samoporicanja. Bio je umetnik nestajanja. Hteo je da nestane suočen sa čovekovim maskama. I to je deo njegove vizije našeg sveta. Osećao se, po rečima Milene Jesenske, kao potpuno go čovek usred gomile obučenih. To je naročito stanje, prožeto stidljivom vidovitošću. Zato nam je njegovo delo neophodno. Otkriva nam stvari koje ne bismo da znamo, pri čemu nam bez tog znanja nema opstanka.

Kad smo se Ljuba i ja prvi put sreli, rekao je da je naslikao niz platna o lutanju senke, tako reći podstaknut i mojom knjigom "Duge senke kratkih senki". Potom sam ja, na njegov i poziv Branka Kukića, sastavio našu, pravo govoreći, zajedničku knjigu. Sličnu, bibliofilsku knjigu sam načinio i sa crtežima Milenka Miletića, "Nage žene, goli demoni".

Za mene je razgovor s Kafkinim crtežima bio poput šetnje po krovu. Mesečarenje? Možda. Gde je umetnik kad stvara? Snevao, šetao, leteo, šta god, zapravo je uvek u onome što stvara: nestaje i pomalja se u svojoj umetnosti. Ta mađija je neverovatna i dragocena stvar, bez koje nam je život siromašniji, lažniji, pa i nemogućan.