Кафка је фантастичан писац

Јовица Аћин, наш истакнути прозни писац, есејиста и преводилац, латио се сасвим необичног уметничког задатка - да пронађе и сабере на једном месту цртеже славног Франца Кафке, и предочи их нашем читаоцу. Трагање га је водило не само у географски нове просторе већ и оне, унутарње, како Кафкине тако и своје, да би на крају дефинитивно била уобличена приповест о једном изузетном стваралачком феномену.

Књига под загонетним и вишезначним насловом "Шетња по крову" управо је објављена у издању београдске "Геопоетике" у све богатијој едицији "Писац о писцу". Њен поднаслов, "Сабрани цртежи Франца Кафке", међутим, није довољан да нас уведе у суштину овог дела јер, поред онога што је Кафка често и изванредно цртао и чиме је допуњавао и богатио своју прозу, у "Шетњи по крову" отвара се још један свет. Онај, уметничких подстицаја и размишљања Јовице Аћина, датих кроз надахнуте и врло инспиративне коментаре. Једном речју, пред нама је цртеж-прича о муци стварања.

Он је фантастичан писац, а истовремено тако близак кошмарима, страховима, љубавима, сновима свих. Најбољи писци и најбољи читаоци 20. века нису могли да му одоле. Тако је, поглавито, и данас. Ако хоћете да знате на који чудесан начин фикција може бити место истине, завирите у Кафку. Али, ја не пишем као Кафка; нити то могу нити хоћу. Он је само један од мојих сабеседника с којим се одлично разумем. Као што су њега други, тако он мене понекад подстиче да не застанем док прескачем провалије од којих је сачињен наш свет. Волим код њега хумор који зрачи из опсесивних и страшних стања које он, без трикова, уме да исприча као свакодневну ствар.

Пре тридесетак година, али тад сам видео тек два-три. У први мах нисам знао да су његови. Зинуо сам. Рекао сам себи: "Ово би Кафка могао нацртати". Кад сам сазнао да су доиста његови, нисам био изненађен. Почео сам да трагам за свим цртежима. Многи нису били доступни. Многе је појео мрак. После свега, ево их безмало педесет. Већина је са факсимила оригиналних рукописа, из дневника, писама, радних записа. Кад бих оцртао лавиринтску путању којом сам лутао, тражећи, она би могла наликовати неком неоствареном Кафкином цртежу, или чак некој његовој причи, рецимо о фрагментарном грађењу Кинеског зида.

Двосмисленим плодом, али значајним! Бродова неверност из бескрајне пријатељске оданости обезбедила нам је неизрецив дар. Није спалио рукописе, мада је то писац од њега тражио. Истина, тај пријатељ је себи допуштао интервенције на текстовима које су донекле кривотвориле оригинал. Ствар, срећом, није непоправљива. Брод је сачувао оригинале. Иако нису сви цртежи били у његовим рукама, оне које је колекционисао, често је исецао из изворника, па нам остаје само да нагађамо о њиховом пореклу и могућном контексту.

Мени веома наликују. Али, кад се загледам, видим да су различити. Један корен, два изданка. Претаче се једно у друго, остајући два засебна чаробна напитка, у два уметничка суда. У књизи су, уз осталу грађу и свакојаке путоказе, и приче које су ти цртежи испричали у мени, или ме подсетили на њих. А те приче, да, више су од Јовице Аћина него од Кафке. Свеједно, са цртежима свако ће имати своје приче, и сваки уметник свој ликовни одговор на Кафкину реч или линију. Попут његовог писања, тако и његово цртање побуђује у нама силне одјеке.

Може бити обоје, или ниједно. Или је пре у питању непрекинута бујица чији вртлози шетају од једне до друге обале. Загонетна течност која бије из срца Кафкиног живота подједнако запљускује речи и линије у креативном крштењу и укрштању. Кафкин таленат је двострук, с двоструком имагинацијом. А ми смо мост, док гледамо и читамо, који спаја те две стрме обале реке која се улива у залеђено море и греје нас. Дуго нисмо марили да постоји друга обала, Кафкино цртање, а сад сам сигуран да је без њега незамисливо Кафкино писање.

Да, био је опседнут словом К. Сматрао га је и ружним. Претпостављам да би то могло бити због Кафкиног самопорицања. Био је уметник нестајања. Хтео је да нестане суочен са човековим маскама. И то је део његове визије нашег света. Осећао се, по речима Милене Јесенске, као потпуно го човек усред гомиле обучених. То је нарочито стање, прожето стидљивом видовитошћу. Зато нам је његово дело неопходно. Открива нам ствари које не бисмо да знамо, при чему нам без тог знања нема опстанка.

Кад смо се Љуба и ја први пут срели, рекао је да је насликао низ платна о лутању сенке, тако рећи подстакнут и мојом књигом "Дуге сенке кратких сенки". Потом сам ја, на његов и позив Бранка Кукића, саставио нашу, право говорећи, заједничку књигу. Сличну, библиофилску књигу сам начинио и са цртежима Миленка Милетића, "Наге жене, голи демони".

За мене је разговор с Кафкиним цртежима био попут шетње по крову. Месечарење? Можда. Где је уметник кад ствара? Сневао, шетао, летео, шта год, заправо је увек у ономе што ствара: нестаје и помаља се у својој уметности. Та мађија је невероватна и драгоцена ствар, без које нам је живот сиромашнији, лажнији, па и немогућан.