U „Berlinu” čekaju srpski azil

Sjenica – Tokom skoro dve godine 4.500 migranata boravilo je u sjeničkom hotelu „Berlin”. Bilo ih je iz Sirije, Malija, Sudana, Iraka, Avganistana, Libije, Bangladeša, Somalije... Neki su ostajali mesec, dva, a većina samo po nekoliko dana, jer im je ovo bila usputna stanica do zemalja zapadne Evrope. Jedino je Musa Dijalo iz Malija tu ostao više od godinu, ali je i on nedavno otišao i stigao do Pariza. U restoranu hotela, na vidnom mestu njegova oveća fotografija.

– Musa je zaštitno lice ovog objekta. Svi smo bili tužni kada je krenuo. Zavoleli smo ga, svi su ga u Sjenici znali, i Srbi i Bošnjaci.

Bio je to odličan momak, da je ovde našao devojku ostao bi i siguran sam da bi se snašao za neki posao i život na Pešteri. Tako je bio druželjubiv i prilagodljiv. Sećam se, krenuli smo nešto da radimo tu u obližnjem selu Brnjici. Pošto je reč o naselju gde su većinom Srbi, ja mu kažem: „Musa ovde nema ’selam alejkum’, kad izađeš iz kola ti ćuti.” Nisam stigao ni da mu objasnim zašto, a on izlazi iz vozila i vikne: „Dobri dan, ljudi.” Nisam mogao da se grohotom ne nasmejem – objašnjava jednu od brojnih zgoda u druženju sa Musom iz Malija poznati pevač Ringo Hamidović, koji u hotelu pomaže bratu Fiku Hamidoviću, upravniku ovog centra za migrante.

Pošto je Ringo nedavno nastupao u TV emisiji „Nikad nije kasno”, pokazuje nam poruku od Muse iz Pariza u kojoj piše: „Ja gledao Ringo i Fiko.”

– Otišao je da radi kod mog prijatelja Etema Dacića u Parizu i već su mi za njega stigle pohvale na ime njegovog karaktera i zalaganja kao radnika – dodaje Ringo Hamidović.

Od gostiju u restoranu „Berlin” doznajemo da su pojedini migranti, iako nemaju na to pravo, ovde radili na građevini, unosili drva, plastili... Uglavnom su to bile pridošlice iz Sudana i Malija. Nije im, tvrde, smetala ni hladnoća na visoravni, a za ostale kažu „više liče na nas, primali bi to što im sleduje, ali se posla rado ne prihvataju”.

Inače, sada ih je u ovom centru 57 i ova grupa Iračana i Avganistanaca je u najtežoj situaciji. Teško im je pala ta velika neizvesnosti, stigli su do Srbije i Sjenice, ali na put dalje ne kreću jer su granice zatvorene. Ovde osluškuju vesti, čekaju dogovor zemalja EU i svi su uputili zahteve za azil u Srbiji. U tom međuvremenu  uglavnom tvrde da žele da trajno ostanu. Tako kažu i Iračani Muhamed Hama i Al Mafrani Ala sa kojima razgovaramo uz pomoć prevoda Dina Hamidovića.

– U Srbiji smo dvadesetak dana i rešili smo da ostanemo. Meni su otac, majka i brat u Švedskoj, ali ja hoću ovde, lep grad, lepa zemlja. Nema rata kao kod nas... – objašnjava nam Muhamed, ali smo sigurni da tu ima i kupovine vremena i drugih kalkulacija kako bi se kasnije, ipak, domogli ciljanog plana da se nekako usele u neku od zemalja zapadne Evrope.

Od upravnika Fika Hamidovića doznajemo da je do sada u ovom hotelu, od oko dve stotine ležajeva, boravilo oko 4.500 migranata. On od države dobija 900 dinara po svakom azilantu, a svaki od njih ima tri obroka. Smešteni su u lepo uređene sobe, sa telefonom i internetom.