Ružni, ali nužni

Prilikom izricanja presude Vojislavu Šešelju u Hagu činilo se da je Tribunal preuzeo cinični jezik optuženog i ponovio sve ono što smo poslednjih decenija slušali od njega i ostalih guslara ratnog huškanja. Počev od Srba ovih i onih vera, preko raseljavanja zbog „brige za sigurnost” i ratnog huškanja koje je u stvari „podizanje morala”, pa sve do krajnjeg argumenta: „velika Srbija” je politički, a ne ratni projekat. Ali pre će biti da je stvar u nečem drugom: sudija Haškog tribunala nije preuzeo jezik Vojislava Šešelja, već je govorio jezikom kojeg establišment (pa i pravni) odavno smatra svojim – globalnim jezikom desne demagogije, jezikom koji zarad odbrane političkih elita ne prepoznaje veze između političkog delovanja i posledica tog delovanja. Rat je bio loš, ali je politički projekat koji ga je izazvao bio neutralan (?); zločini su bili ružni, ali šta ćete, bili su politički nužni (?); mržnja koja se zapatila je loša, ali i politički isplativa (?). Kako bi se drugačije mogli opravdati i ratno-politički projekti u koje se „velike sile” upuštaju? Rat u Iraku je bio loš, ali je politički projekat iza njega bio pravedan; zločini u Libiji/Avganistanu/Ukrajini su bili ružni ali nužni; mržnja koja je se zapatila širom sveta je loša, ali kost-benefit analiza pokazuje da se ona isplati.

Komentari na rad Haškog tribunala tokom cele njegove istorije ograničavali su se na sukobljavanje onih koji ga smatraju „pravnim” i onih koji ga smatraju „političkim” sudom. No – uklonimo li naslage komentara nacionalističkih Beobachtera, koji su ga „političkim” proglašavali isključivo onda kad ne ide u korist vaše etničke grupe – samo se kombinovanjem pomenuta dva nivoa da temeljnije razumeti presuda Vojislavu Šešelju. Naime, u trenutku izricanja presude, političko se javilo, i to u vidu paradigme koja je definisala da je sve što je Vojislav Šešelj radio tokom svoje političke karijere bilo ispravno. Ali to ne bi trebalo da čudi: analiziran iz drugačije perspektive, četnički vojvoda i borac za veliku Srbiju zapravo je borac protiv „komunističkog totalitarizma”, jer činjenica je da je upravo lider radikala lučonoša antijugoslovenstva i antisocijalizma, pionir privatizacije, predvodnik rekonzervativizacije i rekonstrukcije kapitalističkih odnosa. I upravo u ovom trenutku postaje jasan metod projekta razvaljivanja socijalističkog nasleđa. Valja razvaliti sve – od emancipacije, preko socijalne pravde do međuetničkog slaganja – i u isto vreme oplemeniti to dodavanjem patine „borbe protiv totalitarizma”. Stoga je i pravnim sistemima i „međunarodnim mehanizmima” ugrađeno inherentno slepilo za zločine protiv društva, pa nisu ni kadri da prepoznaju centralni Šešeljev „zločin”: on je otrovao društvo. A upravo je borba protiv društva – ne bi li se otvorio prostor za beskrajnu privatizaciju – temelj politika svih savremenih država. Zato ne treba da nas čudi čime sve odiše oslobađajuća presuda Šešelju: konzervatizmom, etničkom fantastikom, neprefinjenim cinizmom, opravdavanjem političkih elita, opravdavanjem svega što se devedesetih dešavalo, a iznad svega porukom: političke elite su (i pravno) zaštićene od posledica svog delovanja, a ti, sirotinjo, ćuti i trpi – zauvek.

Magistar politikologije