Ружни, али нужни

Приликом изрицања пресуде Војиславу Шешељу у Хагу чинило се да је Трибунал преузео цинични језик оптуженог и поновио све оно што смо последњих деценија слушали од њега и осталих гуслара ратног хушкања. Почев од Срба ових и оних вера, преко расељавања због „бриге за сигурност” и ратног хушкања које је у ствари „подизање морала”, па све до крајњег аргумента: „велика Србија” је политички, а не ратни пројекат. Али пре ће бити да је ствар у нечем другом: судија Хашког трибунала није преузео језик Војислава Шешеља, већ је говорио језиком којег естаблишмент (па и правни) одавно сматра својим – глобалним језиком десне демагогије, језиком који зарад одбране политичких елита не препознаје везе између политичког деловања и последица тог деловања. Рат је био лош, али је политички пројекат који га је изазвао био неутралан (?); злочини су били ружни, али шта ћете, били су политички нужни (?); мржња која се запатила је лоша, али и политички исплатива (?). Како би се другачије могли оправдати и ратно-политички пројекти у које се „велике силе” упуштају? Рат у Ираку је био лош, али је политички пројекат иза њега био праведан; злочини у Либији/Авганистану/Украјини су били ружни али нужни; мржња која је се запатила широм света је лоша, али кост-бенефит анализа показује да се она исплати.

Коментари на рад Хашког трибунала током целе његове историје ограничавали су се на сукобљавање оних који га сматрају „правним” и оних који га сматрају „политичким” судом. Но – уклонимо ли наслаге коментара националистичких Beobachtera, који су га „политичким” проглашавали искључиво онда кад не иде у корист ваше етничке групе – само се комбиновањем поменута два нивоа да темељније разумети пресуда Војиславу Шешељу. Наиме, у тренутку изрицања пресуде, политичко се јавило, и то у виду парадигме која је дефинисала да је све што је Војислав Шешељ радио током своје политичке каријере било исправно. Али то не би требало да чуди: анализиран из другачије перспективе, четнички војвода и борац за велику Србију заправо је борац против „комунистичког тоталитаризма”, јер чињеница је да је управо лидер радикала лучоноша антијугословенства и антисоцијализма, пионир приватизације, предводник реконзервативизације и реконструкције капиталистичких односа. И управо у овом тренутку постаје јасан метод пројекта разваљивања социјалистичког наслеђа. Ваља развалити све – од еманципације, преко социјалне правде до међуетничког слагања – и у исто време оплеменити то додавањем патине „борбе против тоталитаризма”. Стога је и правним системима и „међународним механизмима” уграђено инхерентно слепило за злочине против друштва, па нису ни кадри да препознају централни Шешељев „злочин”: он је отровао друштво. А управо је борба против друштва – не би ли се отворио простор за бескрајну приватизацију – темељ политика свих савремених држава. Зато не треба да нас чуди чиме све одише ослобађајућа пресуда Шешељу: конзерватизмом, етничком фантастиком, непрефињеним цинизмом, оправдавањем политичких елита, оправдавањем свега што се деведесетих дешавало, а изнад свега поруком: политичке елите су (и правно) заштићене од последица свог деловања, а ти, сиротињо, ћути и трпи – заувек.

Магистар политикологије