Šta holandsko „ne” Ukrajini znači za Srbiju

Ništa lakše nego zamisliti nekog od ovdašnjih evroskeptika kako nakon rezultata referenduma koji osporava odluke Brisela slavodobitno tvituje „Ovo je početak kraja EU”, kao što je to juče uradio lider holandske desnice Gert Vilders.

Iako su rezultati referenduma podvukli holandsko „ne” Sporazumu o pridruživanju Evropske unije i Ukrajine i dali novi vetar u leđa antievropskim partijama, u Beogradu se više prave paralele između ukrajinskog i srpskog puta ka EU nego što se razmišlja o jačanju desnog političkog spektra u zapadnoj Evropi.

„Referendum je zabrinjavajući znak”, kaže za „Politiku” Florijan Biber, profesor studija Jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu.

„Glasanje, pre svega, nije predstavljalo izjašnjavanje o trgovinskom sporazumu nego priliku za evroskeptike da sabotiraju EU. Zbog toga, čak i o pitanju za koje većinu Holanđana nije briga, referendum je omogućio da se gurne klip u točkove mašinerije EU. Da je u pitanju sporazum o pridruživanju, kao u slučaju Srbije, rizik bi čak bio i veći jer većina Holanđana, poput mnogih drugih evropskih zemalja, jeste protiv proširenja. Kao rezultat postojao bi čak i veći rizik od odbijanja. Imajući u vidu da je i Francuska zapretila referendumom o budućim proširenjima, postoji stvarni rizik da će svako buduće proširenje blokirati evroskeptični glasači u tim zemljama. To se može promeniti jedino u sledećim okolnostima: najpre, ukoliko zemlje odbace referendum o ovakvim pitanjima – što je u trenutnoj klimi malo verovatno i nepopularno. Drugo, ako se narednih godina poveća podrška EU i proširenju i više ljudi glasa „za” (sporazum). Ovo takođe ne izgleda verovatno, ali nije nemoguće. Treće, u slučaju da vlada zanemari rezultat (referenduma), jer su rezultati, posle svega, samo konsultativni. Ovo je politički teško, ali zamislivo, ukoliko druge zemlje izvrše pritisak na Holandiju. Opet ponavljam, to bi bilo teško”, zaključuje Biber.

Paralele sa ukrajinskim scenarijom i blokiranjem odluka Brisela na nacionalnom nivou država članica EU ovih dana zvuče posebno aktuelno u Srbiji jer sve češće provejavaju glasovi o hrvatskim namerama da uspore evrointegracije Beograda. A šta bi Zagreb konkretno mogao da učini?

Praksa u EU je da se referendumi o potencijalnim državama kandidatima eventualno organizuju u fazi kada su pregovori već završeni i kada je potpisan Ugovor o pristupanju koji treba da ratifikuju sve članice EU i Evropski parlament.

Međutim, ukoliko to bude želeo, Zagreb za otežavanje puta Beograda prema Briselu ne mora da pribegne referendumu.

Iako su svojevremeno tvrdili da neće prema Srbiji primeniti isti tretman kakav su svojevremeno dobijali od Slovenije, danas se čini da je Hrvatska ipak odlučna da naša tranzicija ne protekne glatko.

Teoretski, mogli bi da nam zadaju glavobolje prilikom zatvaranja i otvaranja svakog od 35 pregovaračkih poglavlja, ali realnost je da to najviše zavisi od snage onih članica EU koje nas podržavaju i od toga koliko su spremne da lobiraju i utiču na Zagreb.

Premda se u slučaju holandskog referenduma ovih dana uglavnom ističe odbijanje Sporazumu o slobodnoj trgovini između EU i Ukrajine, suštinski je reč samo o jednoj dimenziji šireg Sporazuma o pridruživanju koji njegovi kritičari smatraju uvertirom za buduće članstvo Ukrajine u EU.

Takvoj argumentaciji svojevremeno su doprinela i neka od vodećih imena EU kao što su bivši predsednik Evropskog saveta Herman van Rompaj i nekadašnji šef Evropske komisije Žoze Manuel Barozo koji su otvoreno flertovali sa idejom o ukrajinskom članstvu u uniji.

Zagovornici podrške sporazumu, među kojima se isticao holandski premijer Mark Rute, tvrdili su, međutim, da nema govora o ukrajinskom učlanjenju, te da i neke druge zemlje, pa čak i one u Latinskoj Americi, imaju slične ugovore sa Briselom.

U toku debate uoči izjašnjavanja Holanđana potezao se argument da je upravo njihova vlada u velikoj meri pomogla da  u sporazum sa Kijevom ne uđe izričita formulacija o mogućnosti članstva u EU.

Istina, kao i glavna tačka razlikovanja u odnosu na srpski scenario, ipak je negde na sredini.

Činjenica je da Sporazum o pridruživanju predstavlja jačanje ukrajinskih veza sa EU ali nije pretpristupni sporazum poput Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), kakav Brisel ima sa zemljama zapadnog Balkana koje se eksplicitno navode kao „potencijalni kandidati za članstvo u EU”.

Sporazum sa Kijevom nema formulaciju o mogućem članstvu, ali nema ni one o isključivanju takve mogućnosti, što takođe otvara prostor za spekulacije i različita tumačenja.

Iako je aranžman sa Ukrajinom ratifikovalo 27 članica Evropske unije, a prošle godine su ga prihvatila oba doma holandskog parlamenta, vlada je juče saopštila da neće moći da se ogluši o volju građana i da je konačna ratifikacija u Holandiji pod velikim znakom pitanja.

Najveći apsurd cele priče jeste to da od holandsko odbijanja sporazuma sa Ukrajinom najviše poena knjiži – Vladimir Putin. Obrt je posebno bizaran kada se ima u vidu da su strože sankcije Rusiji uvedene upravo na insistiranje Holandije jer je najviše Holanđana poginulo u obaranju malezijskog aviona iznad Ukrajine, za šta optužuju Ruse.