Na pomolu dizajniranje beba

Vinsent Frimen, začet prirodnim putem, ima srčanu manu i ogromnu želju da u svetu genetički savršenih ljudi otputuje u svemir. Jedina šansa mu je da lažira svoj DNK materijal i tako se nađe u timu korporacije „Gataka” koja priprema prvi let na Saturnov mesec. Ovo nije preporuka da pogledate film „Gataka” iz 1997. godine, već tema za razmišljanje. Pre svega dvadesetak godina film o genetički savršenim ljudima svrstan je u žanr naučne fantastike. Danas o „editovanju gena”, genetičkom inženjeringu, „dizajniranju beba”, s prof. dr Vojinom Rakićem, redovnim profesorom i naučnim savetnikom Instituta društvenih nauka, direktorom Centra za bioetičke studije i šefom Uneskove katedre za bioetiku za Evropu, više o ne razgovaramo kao o naučnoj fantastici, već kao o stvarnosti i veoma bliskoj budućnosti. Na jednu od savremenih biotehnoloških metoda, „editovanje gena”, kojom se, laički govoreći, ispravljaju geni koji nose teške bolesti, gleda se sa mnogo optimizma. Profesor Rakić objašnjava da ova tehnologija pruža mogućnost izlečenja veoma širokog spektra oboljenja, od genskih do najrazličitijih retkih bolesti, kancera, HIV-a... „Editovanje gena”, iako u začetku, već ima i prve kliničke rezultate. Pre oko tri meseca objavljeno je da je u Velikoj Britaniji, zahvaljujući CRISPR-Cas9 tehnologiji, devojčica Lejla R. izlečena od limfoblastične leukemije. Prethodna lekarska prognoza bila je tragična: palijativna nega do konačnog ishoda.

– Tehnologije „editovanja gena” nisu toliko skupe, barem u relativno razvijenom svetu, a tu računam i nas, i države će moći da ih subvencionišu. One bi, dakle, mogle biti dostupne i ovde, ako budemo imali dovoljno stručnjaka koji će to znati da rade. Ali, gde dolazi do problema? Te tehnologije omogućuju i genetički inženjering i takozvano „dizajniranje beba”. I tu može svašta da se događa. Jedno je odabrati da li ćeš imati devojčicu ili dečaka, ili dete s plavim ili tamnim očima, a drugo je kad možemo da biramo koeficijent inteligencije. Onda može da dođe do toga da bogataši ne samo što će moći da šalju decu na bolje univerzitete u svetu, nego stvarno mogu imati inteligentniju decu. S moralne tačke gledišta, to je nedopustivo. Tu bi na scenu trebalo da stupe države, Svetska zdravstvena organizacija i druge relevantne institucije, koje bi trebalo da iniciraju odgovarajuće regulative – kaže prof. dr Vojin Rakić.

Da li to znači da ćemo moći detetu koje još nije ni rođeno da dizajniramo život unapred? Da li će biti vrhunski sportista ili univerzitetski profesor...

Da, moći ćemo. „Dizajnirane bebe” nisu daleka budućnost. U takvim slučajevima ne odlučujemo samo o sebi, nego i o svojoj deci, i to može biti moralno sporno. Kad odlučimo da želimo da imamo dete atletu ili nekog ko će biti vrhunski fizičar, pa ga takvog genetičkim inženjeringom stvaramo. Ali, s druge strane, možemo da kažemo da to i inače činimo tokom vaspitanja. Mi dete i te kako vaspitavamo i usmeravamo – da li će gledati folk ili slušati klasičnu ili zabavnu muziku, da li će slušati pesmice o brojkama i oblicima ili ćemo kod njega razvijati umetničke sklonosti. Postavlja se pitanje da li će, pod uslovom da se pokaže da su te tehnologije bezbedne i efikasne, postojati bitna moralna razlika između toga da nekoga genetičkim putem usmerite ka atletici ili da ga usmerite tako što ćete ga upisati da trenira atletiku.

A šta u slučaju da, na primer, gluvi roditelji žele gluvo dete da bi bili bliskiji sa njim?

Argument da mi kao gluvi ne možemo da imamo dovoljno blisku vezu sa svojim detetom ukoliko ono čuje, jeste validan, ali, s druge strane, može da se kaže: odlučujete da dete bude gluvo zbog sebe. Inžinjirati dete koje je gluvo samo da bi imalo blisku vezu s tobom jeste nemoralno, jer mu svesno uskraćuješ jedan veliki izvor zadovoljstva.

Postoje li dileme kod stručnjaka koji se bave biotehnologijama do koje granice treba intervenisati u prirodi? Gde treba podvući crtu i pustiti prirodu da dovrši neki proces, da ga usmeri?

Postoji škola u bioetici, tzv. biokonzervativna škola, a nasuprot njoj je bioliberalna škola. Biokonzervativna je bila posebno jaka u Americi, u Predsedničkom savetu Džordža Buša. Oni smatraju da je priroda dar od Boga, da se apsolutno ne sme intervenisati u njoj, dok pripadnici bioliberalne struje, uglavnom u Engleskoj, smatraju da je naša moralna obaveza da poboljšamo čoveka. Da, ukoliko postoji mogućnost dizajniranja beba, biramo najbolje. Ne smatram da je išta nemoralno u tome da se bira bolje, inteligentnije potomstvo, ali se pitam nešto drugo: da li to treba da bude smisao našeg života? Da li društvo treba da bude do te mere kompetitivno? Ja se ne osećam lepo u takvom društvu ukoliko, umesto da sa svojom decom uživam u radostima života, pravim od njih male Ajnštajne ili male Ben Džonsone. To za mene nije smisao života. Bioliberalna škola, takođe, zastupa i koncept o tome da farmakologijom treba da poboljšamo saznajne kapacitete. I ne samo to. Jedan od pripadnika ove škole Džulijan Savulesku, šef Katedre za bioetiku na univerzitetu u Oksfordu, zastupa mišljenje da je doping moralno opravdan, obrazlažući da, ako je priroda dovela do toga da sam ja spor, zašto ne bih uzeo doping da budem brži. Ni sa tim se ne slažem, naročito kad je reč o sportu, jer on je nešto viteško. Druga priča mnogo mi je bliža srcu. To je priča o devojčici koja je imala dečju paralizu i kojoj su lekari tridesetih godina prošlog veka davali kao najbolji izgled da, kad odraste, hoda na štakama. Znate li kako je završila? Kao svetski rekorder na 100 metara, ne paraolimpijskih igara, nego olimpijskih. To je, za mene, mnogo veća pobeda – i ljudska, i voljna, i etička – od dopinga. Ono što mogu da kažem protiv biokonzervativaca jeste da su prirodu sakralizovali, napravili su od onoga što je prirodno nešto što je istovremeno i moralno, što je potpuno neispravno. Priroda je moralno neutralna. Iako obožavam prirodu, podsećam da imamo u svom okruženju razne prirodne fenomene koje želimo da izbegnemo, toliko toga imamo u prirodi što nam šteti. Može se čak i reći da je veliki deo istorije ljudskog roda zapravo bio savladavanje prirode.

Jedna od aktuelnih tema koju je nametnuo razvoj biotehnologija jeste i bioterorizam. Koliko je on danas realna opasnost?

Mislim da je to najveća opasnost za opstanak ljudskog roda koja postoji. Očigledno je da imamo nemali broj ljudi koji su spremni da daju svoj život da bi ubili druge. Ukoliko se domognu nuklearnog oružja – to je jezivo, ali je još jezivije ako se dočepaju biološkog. Uzmu, na primer, virus koji je sličan varioli, ali mu pojačaju smrtnost, da ne umire 70 odsto, nego 99,9 odsto ljudi, produže mu period inkubacije na šest meseci, a onda s tim zaraznim agensom krenu na aerodrome. To je ogromna opasnost. Takvo oružje može da se proizvede čak i u kuhinjskim uslovima, za njega nisu potrebni veliki resursi kao za nuklearno, ali je potrebno znanje. Neki od tih fanatika jesu školovani na odličnim svetskim univerzitetima, ali, do sada se bar pokazalo, ti ljudi ipak nemaju znanje da tim putem realizuju takvu masovnu destrukciju.

Koliko su blizu istini priče o tome da su pojedini virusi namerno napravljeni i ubačeni na određeno područje? Obično ih svrstavamo u teorije zavere, ali takve priče pratile su i pojavu HIV-a, svinjskog gripa, pa i Zika virusa...

Teško je dokazati da nešto nije namerno urađeno. Teško je opovrgnuti teorije zavere. Pritom, ako zavera zaista postoji, onda je teorija zavere čak i potpuno legitimna teorija. Ali, teško je dokazati zaveru. Može se govoriti o verovatnoći, da li se čini manje ili više verovatnim da je neko hteo da izazove pomor u Africi time što će ubaciti HIV, a pritom izazvao veliki broj smrti i drugde. Logički je teško te vrste tvrdnji opovrgnuti, ali verovatnoća ove konkretne zavere čini mi se malom iz više razloga.

Čini se da se mi lečimo između dve krajnosti: uzimanja antibiotika na svoju ruku i odbijanja vakcinacije dece. Kakav je naš zdravstveni sistem i naše zdravstvene navike?

Automedikacija je opasna stvar i lekove svakako ne bismo smeli da uzimamo na svoju ruku. Ali opasno je i sve ovo oko protivljenja vakcinaciji. Činjenica je da su vakcinacijom iskorenjene mnoge strašne bolesti. Kada govorimo o štetnim posledicama vakcinacije, postojala je sumnja da MMR vakcina može da dovede do autizma. Pokazalo se, pak, da je čovek koji je to tvrdio koristio lažne podatke i njemu je oduzeta lekarska licenca. Kada se navodi šansa od jedan prema milion da se dobije neko oboljenje od vakcinacije, to je izuzetno mala, gotovo nepostojeća šansa. Što se tiče našeg zdravstvenog sistema, tačno je da ljudi koji imaju više para mogu da dobiju bolju zdravstvenu negu, ali u mnogim zemljama je isto tako. Pitanje pravednosti zdravstvenog sistema je pitanje pravednosti čitavog ovog sveta. Da li je pravedno da, ukoliko si bogat, možeš sebi da obezbediš sve, a ukoliko nisi, ne možeš da obezbediš detetu lek za najobičniju bolest? Na jednom kraju sveta ljudi ne mogu da dobiju lek protiv malarije i umiru, a na drugom neko kupuje pedeset bundi godišnje. To je svetska, sistemska nepravda. Ne kažem da postoji neki sistem koji je bolji od kapitalističkog, samo konstatujem nepravde koje postoje u kapitalističkom sistemu. One se teško ispravljaju zakonima, ali svest o značaju ravnopravnosti može se popraviti etičkom edukacijom. Što se tiče države, nedopustivo je, takođe, da neko ne dobije novac za lečenje svog deteta koje pati od retke bolesti. I onda roditelji moraju da idu na televiziju, da mole za sredstva, pa se teret moralne odgovornosti prebacuje na građane. Ako ne pritisnemo broj, ne pošaljemo SMS, kao da smo mi pomalo krivi zbog tragičnog ishoda. A naravno da nismo. Apsolutno je tu kriva država koja bi morala da obezbedi sredstva, jer je to nešto čime se ne može trgovati – ljudski život. Novac za spasavanje života deteta koje boluje od retke bolesti, koliko god da je to lečenje skupo, mora da obezbedi država – sistemski.

Pomenuli smo ogromne napretke u lečenju teških oboljenja, ali i ogromnu opasnost koju nosi bioterorizam. Prva donosi nadu za milione, a druga preti uništenjem miliona. Imajući to na umu, svojevremeno ste se u jednom tekstu zapitali da li živimo u eri života ili u eri smrti. Imate li odgovor na to pitanje?

Centar za bioetičke studije ovih dana postavlja portal o retkim bolestima, na kome će ljudi koji imaju retku bolest ili dete obolelo od retke bolesti moći da razmenjuju iskustva, prvo na nivou Srbije, pa regiona, onda i čitavog sveta. A znate li kako se on zove? The Era of Life – Era života. Izloženi smo egzistencijalnim rizicima, to je tačno, ali misija čovečanstva u ovom veku jeste da obezbedimo eru života, a eru smrti ostavimo za sobom.