Najstariji Srbin od 106 godina

Veliko Gradište – „Bog ti zdravlje dao što si došla da me obiđeš.” Ovom rečenicom i osmehom, kao da se godinama poznajemo, dočekao me je u svom domu najstariji Srbin, deda Mima od 106 leta. „Živim na božiju veresiju”, započinje razgovor. „Dok može da se jede i pije, dobro je. Znaš kako je kad si sam, legnem u krevet i ćutim. Ali volim da živim, lep je ovaj život.”

U brdovito selo Desine, nadomak Velikog Gradišta, došla sam baš zbog deda Mime. Po recept za život duži od veka. Milivoja Matejića, rođenog davne 1910. godine, zatičem u njegovoj trošnoj „blatnjari”, u koju je pre više od osam decenija došao, kako kaže, kod žene na miraz. Tu će, veli, i skončati. Njegova Divosija, kojoj je tepao Diva, bila je prava „diva” u Miminom životu. Sve dok ga nije napustila, pre deset godina.

„Moja Diva mi je jednom rekla da voli da živi sto godina, ali eto, ostavila me. Bila mi je desna ruka, žena sposobna za život, da usluži svakoga. Mnogo sam je voleo. Bila je lepa kao slika. Tolike godine smo proveli zajedno, drugovali, voleli se”, priseća se sa setom deda Mima.

Bilo je to pre osamdeset i kusur godina. Milivoje je bio jedan od petorice sinova u kući Matejića u Desini. U ono vreme ratova i bede bilo je, kaže, teško nahraniti toliku decu.

„Moj otac je decu razdelio drugima, samo je jednog sina zadržao u kući. Tako je vreme bilo. Majci smo pojeli vek, veliki je to posao da nas sve opere, nahrani, namiri... Dočekala je da se oženim i umrla.”

Da ga je dala u „dobre ruke” lepe Divosije, dokaz je i njegov dug život. „Slušao sam je, bio sam dobar. Mnogo me volela moja Diva. Ali, volele me i tuđe žene”, smeška se deda Mima i veli: „Čovek je proklet, uvek više voli tuđe. Ali, ja sam najviše voleo moju ženu.”

Dok sedimo na trošnom krevetu gde mi, onako starački, poverava tajne iz burne mladosti, deda Mima prebacuje ruku preko mog ramena i kroz šeretski osmeh dodaje: „Volim ja žene i sad, da zagrlim, da sednu pored mene. Bilo je sve u mladim godinama. Birao sam koju ja hoću. Sad se izvojevalo i ne ide više. Neću da me komšiluk ogovara, da mi dolaze devojke”, zadovoljno se osmehuje Milivoje, čijem smislu za humor ni godine nisu mogle ništa.

On i Divosija u braku su izrodili dvojicu sinova, od kojih ima i potomstvo. Ipak, na pragu 107. godine živi bez igde ikoga. Sin Dušan danas i sam ima oko 80 godina. Decenijama s porodicom živi u Francuskoj. Kod oca ne dolazi. Poslednji susret bio je na Divosijinom večnom ispraćaju, pre deset godina. „Nema mog sina da mi dođe. Ne pamtim kad sam ga video, fali mi, kako da mi ne fali”, samo što ne zaplače deda. Ipak, traži opravdanje za svoje dete: „Sigurno ne može da stigne, ima obaveze. A šta će i da mi dođe. Pošalje mi pare i sve imam.”

Drugi sin Živorad ubijen je u ličnom obračunu u selu, osamdesetih godina prošlog veka. Deda Mima neće da kopa po toj rani. Iza njega ostala je unuka Slavica, ali ni ona mu ne dolazi na prag. Dedu jedino nije zaboravio unuk Ljubiša, koji sa roditeljima živi u Francuskoj. Povremeno obilazi očevu rodnu kuću, a u dvorištu je napravio i svoju. Ali, deda u nju još nije ušao. Kaže, neće da prlja. „Volim da sednem u avliju i da je samo gledam, tako se zadovoljim”, priča setno.

Ceo život obrađivao je zemlju. I danas bi, kaže, vozio traktor, ali ne sme. „Išao bih ja u selo, da se provozam do pijace, ali ne da mi milicija, kažu, zgaziću nekoga. I tako, sedim ovde i borim se s Danicom”, veli deda Mima.

Danica je prva komšinica, koja je preuzela brigu o njemu. Skuva, pospremi, opere, zajedno sa svojim sinom. Pare, kaže ona, redovno stižu iz Francuske.

„Ostavili me ovde da se patim. Da nije Danice – da se ubiješ. Ona me razonodi i dobro me sluša. Tako je vreme došlo, ako imaš ženu da te služi – živi, ako nemaš – idi u zemlju.”

Milivoje u svom dugom veku nije bolovao. Ni danas ga, kaže, ništa ne boli, samo slabo čuje. „Zdrav sam kao čelik”, zadovoljno će. Recept za dugovečnost, kaže, leži u „dobroj meri”.

„Ništa ne treba previše. Pio sam poneku rakiju, nisam se opijao. Više volim da pojedem nešto lepo, slasno. Najviše volim meso i uz meso. Za piće ne marim toliko”, otkriva nam deda Mima, dok izdaje naređenje Danici da nas posluži rakijom, starom više od osam decenija. Kaže, sam je u mladosti sakupljao šljive i pekao. Mladima, veli, nema bogznašta da poruči: „Lako je njima, da mi je ta mladost. Ni meni niko nije kazao kako treba da živim. Sve sam radio sam, iz glave.”

O njegovoj neverovatno bistroj glavi u 107. godini, sve govori ova rečenica: „Išao bih ja sam u pazar, ali kad vide starog dedu, prevariće me. Za hiljadarku ima da kažu da je sto dinara.”

Živeo je Milivoje u vreme kralja i Tita. Danas, kaže, ne zna kad je bilo bolje. „Meni je svejedno. Nisam se mešao nigde, gledao sam moj posao.” Van Srbije izašao je silom prilika – u ratu. Tog doba nerado se seća.

Dani su mu dugi, ima vremena napretek da prebira po uspomenama. Živi bez televizora i radija. Samo šporet pucketa. Pitam ga koliko još namerava da živi.

„Koliko mi Bog da. Šta god on odluči, dobro je. Ali, život je lep i ovako.”

U Boga, kaže, mnogo veruje. „Nisam neznabožac, Bog postoji. Pa ko mene drži u ovim godinama, ako nije on. A zašto – to samo on zna. I kad će da me pozove kod njega, samo on ima tu matematiku.”

Ako je do deda Mime, voleo bi, kaže, da se Bog „zabroji”. Da poživi još neku godinu.