Ekscentrični umetnik sa stavom

Ja sam nešto što nikada nećete razumeti – pevao je Prins 1984. u jednoj od pesama sa albuma koji će ga učiniti globalnom zvezdom. Da ga je svet, koliko god nepredvidiv bio, razumeo, pokazuju i tuga i neverica sa kojom je planeta primila vest o njegovoj iznenadnoj smrti u 57. godini.

Sveće i cveće u njegovom Mineapolisu, plač i jecaji silnih obožavalaca ispred njegovog imanja „Pejsli park”, gde je i preminuo, ali i žurke i ples u gradovima širom SAD njemu u slavu i srceparajuće reakcije njegovih kolega – slike su koje prethodna dva dana dominiraju.

I ne čudi, jer, kako ističe, kantautorka i pevačica Kristina Kovač – bio je genije. Iako priznaje da poslednjih desetak godina nije baš pomno pratila Prinsovu karijeru, jer, kako kaže, to što je radio nije bila „njena šolja čaja”, uvek će za nju remek-delo biti njegov album „Diamonds & Pearls”.

– Priznajem i da mi kao klinki njegova estetika nije prijala, ali tek kad sam sazrela, shvatila sam svu vrednost njegovog dela – priča Kristina, prisećajući se kako se do pojave Prinsa muzika nije mnogo oslanjala na ono što je bilo pre toga:

– A onda je došao on i uspeo da vrati stari zvuk u novom ruhu, gitara je bila ponovo u žiži... Ne sme se zaboraviti da je on bio kompletna muzička ličnost: kantautor, pevač, producent i vrstan instrumentalista. Uvek je imao i savršen odabir muzičara koji su ga pratili. Meni je u ono vreme njegov „New Power Generation” bio najbolji bend – ističe Kristina Kovač.

Ona smatra da mu je sukob sa diskografskom kućom „Vorner” pre dve decenije kada je promenio ime, postavši „simbol”, odmogla, dok je taj period Aleksandru S. Jankoviću, profesoru pop kulture na FDU, jedna od dve najzanimljivije stvari u njegovoj karijeri:

Na vrhuncu popularnosti promenio je ime i postao je jedan od retkih muzičara koji su potpuno kontrolisali svoju karijeru 

– U poslednje dve decenije umeo je da izdaje prilično samodovoljne, dvostruke i trostruke albume i da na koncertima odbija da svira pesme koje su ga proslavile. To je, čini se, bio pravi stav nezavisnog, ekscentričnog i egocentričnog umetnika. Ceo svet obožava njegove „Vorner” godine, koje je počeo krajem sedamdesetih kao ljuti izvođač fanka, da bi kasnije upijao razne uticaje od hip-hopa preko Hendriksa do „Bitlsa” – kaže Janković, koji podseća da Prinsov vrhunac traje od albuma „1999”, a nastavlja se sa, kako ističe, problematičnim, ali obožavanim filmom i albumom „Purple Rain”:

– Uticaj ove ploče nikad nije dosegao, ali ređaju se interesantni, raskošni i kontroverzni albumi. Ogroman uspeh bila je i muzika za prvi moderni blokbaster „Betmen” (1989). Bio je i sklon da ljudima koje je voleo napiše pesmu ili dve. Od Šile I, preko Veniti do Martike i „Benglsa”. Prirodno je da se danas kada ga žalimo, uglavnom vraćamo na period sredine osamdesetih ili kroz obradu Šinid O’ Konor „Nothing Compares 2 You”. Pored prepoznavanja opštih mesta, uvek su mi bile zanimljive pesme sa njegovih albuma koje su bile sakrivene između nekih epohalnih singlova koji su bili veći od života, poput „Sometimes It Snows in April”, „Glam Slam”, „Paisley Park”, „The Arms of Orion” – priča Janković, dok Kristina Kovač naglašava da je ova, 2016, tragična za njenu generaciju:

– Prvo Bouvi, pa Dragan Nikolić, sada Prins… Nažalost, mladi možda nemaju svest o kakvim značajnim ličnostima se radi. Tužno je što takav talenat, kakav je bio Prins, više nije sa nama. Kao da sve što smo voleli, slušali odlazi, a nije u pitanju samo muzika, već i emocije…