Zašto siromašni ne mogu da utaje porez

Buka oko „Panama papira”, koji su pre tri nedelje iscureli iz advokatske kancelarije „Mosak Fonseka”, specijalizovane za osnivanje i vođenje ofšor kompanija, u Srbiji je utihnula. Nakon što je Poreska uprava početkom aprila  najavila da će, u koordinaciji sa drugim državnim organima, proveriti navode iznete u slučaju „Panamski dokumenti”, zvanične reakcije poreznika više nije bilo.

Kako je tada saopšteno preduzimaju se mere u svim slučajevima u kojima ima indicije da postoji utaja ili izbegavanje plaćanja poreza. Rezultate te istrage još nismo saznali. Istina je i da nikada nismo saznali šta su poreznici tokom ranijih istraga utvrdili kada je reč o poslovanju preko poreskih rajeva, a samo od početka krize bilo je tri velike ofšor afere.

Sa druge strane, u svetu se buka oko „Panama papira” još ne stišava. Utajom poreza i poslovanjem preko ofšor firmi poreski obveznici širom sveta izgube oko 200 milijardi dolara godišnje. Do tog zaključka došao je ekonomista Gabrijel Zucman u svojoj knjizi „Skriveno nacionalno bogatstvo”. Kako je izračunao, na računima ofšor kompanija širom sveta nalazi se oko osam odsto ukupnih svetskih finansija.

Kako piše ovaj ekonomista, bogati pojedinci i velike korporacije koriste različite mahinacije da utaje porez. Za sve ostale članove društva to znači da će platiti veći porez, da će javna potrošnja biti manja, javni dug matičnih država veći.

Na prolećnom zasedanju Svetske banke i MMF u Vašingtonu pet vodećih evropskih država založilo se za pokretanje borbe protiv poreskih rajeva. Ministri finansija Britanije, Francuske, Nemačke, Italije i Španije predložili su sastavljanje „crne liste” poreskih utočišta. Protivnici ove ideje, sa druge strane tvrde, da je nemoguće ugasiti složen sistem osnivanja ofšor kompanija u tehničkom smislu. Gabrijel Zucman, sa druge strane, kaže da to i ne bi bio toliko složen posao, ukoliko bi postojala politička volja da se poreskoj utaji stane na put.

Poreski rajevi, inače, imaju dve funkcije. Jedna je legalna, a druga ilegalna. Prva je optimizacija poreskih troškova, koju u značajnoj meri koriste velike multinacionalne kompanije, a druga je poreska utaja koja služi za skrivanje imovine i nezakonito plaćanje manjeg poreza. Zucman smatra da rešavanje ovog problema zahteva različite strategije za one koji rade legalno i one koji rade nelegalno.

Kako u praksi zapravo izgleda osnivanje fiktivne kompanije u ofšor zoni? Sajt „Intercept”, koji je pokrenula mala grupa istraživačkih novinara u Americi, navodi zanimljiv primer o teme. Ako američki biznismen, na primer, želi da sakrije 10 miliona dolara to može da učini u tri koraka. Prvo treba da osnuje fiktivnu kompaniju na Kajmanskim ostrvima, što, naravno nije nelegalno. Drugi korak je da otvori bankovni račun za svoju „školjka” firmu u, na primer, Švajcarskoj. Treći i poslednji korak je da njegova kompanija iz Amerike zaključi ugovor sa ofšor firmom sa Kajmanskih ostrva o uslugama koje koštaju 10 miliona evra i ta sredstva uplati na račun švajcarske banke. Nakon toga taj novac može da podigne i da ulaže u šta god hoće: nekretnine, akcije obveznice, fondove. U teoriji, američki biznismen je dužan da plati porez na svoju zaradu, dividendu ili na kapitalnu dobit. U praksi, međutim, poreznici možda nikada neće ustanoviti da se iza fiktivne firme na Kajmanskim ostrvima krije američki biznismen. Sa druge strane, Amerikanci koji ne pripadaju bogatim slojevima društva nemaju način da utaje ili plate manji porez. Poslodavci, i banke, automatski prosleđuju podatke o njihovim primanjima poreskoj upravi.