Univerzum u krompiru

Rim – Dok za pet evra prodaje svoju neobičnu napravu, crnoputi veseljak ponaša se kao da je usvojenik najmanje očekivanog sveca zaštitnika koji metalno hladno nagleda pijačnu vrevu na jednoj od najpoznatijih rimskih pjaca.

Samo je bizarni život mogao da učini da Kampo di fjori danas ravnopravno dele Said, koji je sa svojom spravom za dubljenje krompira i šargarepe došao iz Bangladeša, i Đordano Bruno, renesansni filozof, matematičar i astrolog koji je baš na ovom mestu spaljen 17. februara 1600. zbog svojih jeretičkih učenja.

Spaja ih i priroda, mada Said sa svojim osmehom od uva do uva, zaokrugljene glave živi, dok je Bruno smrt u inkvizicionom plamenu dočekao jer je tvrdio da je Bog istovetan sa prirodom: natura est deus in rebus.

Sedim u jednom od restorančića što opasuju pravougaoni trg u blizini elegantne Pjace Farneze, tamo gde je francuska ambasada, zgrada koja uz Vilu Mediči Francuske akademije i danas izaziva zavist kao jedna od najlepših rimskih palata.

Sve negde do 15 sati Kampo di fjori je Saidovo vlasništvo: užurbana pijaca voća, povrća i cveća. Posle toga, kada se roba pokupi, tezge rasklope, a perači obave svoj posao, Kampo di fjori vraća se svom originalnom vlasniku pod bronzanom kapuljačom dominikanskog fratra.

Još od 1869. ovaj trg u istorijskom centru Rima svakog jutra pretvarao se u pijacu voća i povrća, a onda su ga pre jedne decenije polako okupirali prodavci kineske odeće ili lažne sicilijanske grnčarije. Zapretilo je da jedna od ikona grada postane žrtva njegovog razvoja.

Trg popločan uglačanom kaldrmom – čuvenim „sanpjetrinima” – lako je mogao da izgubi svoj šarm i neosetno se pretvori u periferijski buvljak koji bi zaklonio spomenik i lokalne tratorije koje turisti obožavaju. Gradske vlasti su naložile da sve mora da se vrati svom originalnom karakteru.

Danas na najpoznatijoj od 16 sličnih gradskih pijaca samo osam od 47 tezgi pod velikim belim suncobranima imaju dozvolu da ne prodaju prehrambene proizvode. Trivijalizacija Polja cveća, što je prevod imena pjace, sprečena je.

Pre pet vekova trg je bio određen da spreči neke druge poruke. Lomača na kojoj je sagoreo Đordano Bruno potpaljena je da bi u pepeo pretvorila jeretičke misli, posebno one koje su bila suprotne nekim ključnim doktrinama Rimokatoličke crkve.

„Kazniti, dakle, brata Đordana blago i bez prolivanja krvi”, odlučio je sud rimske inkvizicije pošto optuženi uporno nije odustajao od svog metafizikom i materijalizmom inspirisanog učenja da je univerzum jedinstvo u kojem se poklapaju sve suprotnosti, da je pojedinačno u univerzalnom, a univerzalno u pojedinačnom.

Kao da mu spaljivanje nije bila dovoljna kazna, Bruno je, sećam se, godinama bio osuđen da posmatra nekog samoproklamovanog mađioničara koji je ko zna kako pronašao svoj put sa potkontinenta do Rima. „Mago”, kako je sebe zvao, gutao je kroz usta mač pod uglom koji ga je slao do kraja glave, ili se tako činilo. Kako god, pomračio je slavu nekog konkurenta koji je indijsku magiju prodavao preko Tibra, na obližnjem Trasteveru.

Više ga nema, ali magnet za okupljanje mladih Italijana i turista danas je Said, koji stoicističkom upornošću i prirodnom duhovitošću pokušava da proda spravu koja dubi krompir ili šargarepu i iz njih izvlači precizno oblikovane dekorativne spirale. „Kako si, beli?”, dobacuje Said nekom Senegalcu koji gura kolica sa svojom robom.

Pošto su obližnje rimske komšije već navikle na njegov marketing, usmeren je na turiste koji u hordama tumaraju trgom. Za svoju priču pripremio je ilustracije.

„Ovaj beli krompir staviš oko afričkog crnog pileta, a oko evropskog belog pileta u rernu stavljaš šargarepu”, razlaže u osmeh svoje merkantilno-gastronomske teorije, vadeći iz kutije male figure „belog” i „crnog” pileta. Ima i priču posvećenu tašti.

Kakav spoj. Spomenik borcu za ideje koje su poput Kopernika pomerale granice spoznaje univerzuma i ispod njega imigrant borac za preživljavanje u svetu nekih novih inkvizicija.

Bruno je govorio da su zvezde samo udaljena sunca okružena svojim planetama ostavljajući mogućnost da na njima ima života. Said ne zna šta znači „kosmički pluralizam”, ali je i te kako svestan da je neobičan metalni vijak središte njegove egzistencijalne galaksije.

Ako duša sveta prožima sve stvari sačinjene od materije, tako da se one očituju povezano kao uzrok i princip, kako je učio Đordano Bruno, onda srce krompira i šargarepe daje dušu Saidovoj kosmologiji. Bruno je bio mučenik nauke, Said je mučenik globalizacije.

Svaki od njih dobio je na Kampo di fjori svoj Panteon. Đordano Bruno imaće nešto mira dok uveče pjacu i njene restorane i barove ne okupiraju lokalci i turisti. Sutra ujutru Said će ponovo doći. Vekovni ciklus se nastavlja.