Garantovana plata svakom ko je punoletan

Ko ne voli besplatan novac? Šta bi bilo kad bismo ljudima tek tako dali novac? Ovo su samo neka od pitanja koja ovih dana muče teoretičare i praktičare nove socijalne doktrine na Zapadu – koncepta „osnovnog prihoda”.

Upravo će to biti i tema za referendum 5. juna, o čemu će odlučivati građani Švajcarske, jedne od najbogatijih zemalja sveta. I vrlo je moguće da će Švajcarci reći „ne” besplatnom novcu.

Šta je osnovni prihod? Ovu ideju razrađivali su i utopisti kroz vizije „države sunca”, i komunisti putem principa „od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama”, ali nikad i nigde nije zaista ostvarena. Zašto bi sada bilo drugačije?

Zamisao je sledeća: svako treba da dobije priliku da, rasterećen osnovnih materijalnih i egzistencijalnih briga, raspolaže svojim životom kako želi. Da se bavi čime hoće, da oslobodi svoje kreativne potencijale i posveti se profesiji koja mu najbolje leži.

U Švajcarskoj, gde i bez „osnovnog prihoda” ljudi žive mnogo bolje nego u većini ostalog sveta, nekoliko stotina volontera već je prikupilo preko 126.000 potpisa građana sa zahtevom za referendum. Oni traže usvoje ustavne promene kojima se garantuje osnovni prihod za sve građane u iznosu od 2.500 švajcarskih franaka mesečno.

Umesto da koordiniše i donosi mnogobrojne socijalne programe i zaštitne mere za nezaposlene, vlada bi jednostavno svima uplaćivala navedeni iznos, bez ikakvih uslova i pitanja. Svako, bogat ili siromašan, zaposlen ili ne, dobijao bi istu sumu novca.

Ovaj aranžman vodio bi novom načinu života: ako ljudi više nemaju razloga za brigu da li će sastaviti kraj sa krajem svakog meseca, oni mogu život da prilagode svojim željama.

Švajcarska vlada se, razumljivo, protivi referendumu i ovim radikalno egalitarističkim idejama, navodeći potencijalne efekte na spremnost ljudi da rade i velike fiskalne troškove kao razloge da izjašnjavanje protiv „osnovnog prihoda”.

Toga su svesni i organizatori plebiscita, pa ne očekuju pozitivnu odluku – uprkos primamljivosti ponude za „besplatnim novcem”. To može da začudi nekoga u Srbiji, da bi građani glasali protiv takve „jedinstvene prilike”, ali su Švajcarci verovatno svesni da im njihovo bogatstvo nije palo sa neba, pa vrlo oprezno donose odluke o trošenju.

Međutim, ove ideje sve brže se šire svetom. Debate i istraživanja osnovnog prihoda trenutno se vode u 23 zemlje.

„Politika” je nedavno pisala o sličnom eksperimentu koji pokreće lokalna samouprava holandskog grada Utrehta, a upravo Finska i Holandija prednjače u planovima za proučavanje efekata „osnovnog prihoda”. Kanada će verovatno pokušati eksperiment u Ontariju, a sve glasnije se najavljuje i na nacionalnom nivou.

U Francuskoj nekoliko članova parlamenta podržavaju sličan eksperiment, a čak i ministar finansija nije protiv. Istraživanja efekata „osnovnog prihoda” pokrenuta su i u američkom San Francisku.

I nije sve to palo sa neba, već je činjenica da i u ekonomski razvijenim državama sve više ljudi živi u stanju „hronične ekonomske nesigurnosti”. A ovakvo stanje podstiče populističke političare i jača desničarske partije širom Evrope.

Mnogi ove procese povezuju i sa usponom Donalda Trampa u američkoj predizbornoj kampanji, pa je očigledno da se traži način u okviru sistema – kako se čitav sistem ne bi urušio. U suprotnom, ekonomska stagnacija i dalje će povećavati privlačnost ekstremnih političkih opcija i tu je „rezervoar” gotovo neiscrpan.

Naravno, čitava ideja okružena je takođe ogromnom ekonomskom neizvesnošću, a mogućnost njene realizacije za mnoge deluje čak i zastrašujuće. Zapadni istraživači već su uočili glavne sfere koje bi bile zahvaćene promenama u slučaju da projekat zaživi.

To su mreže socijalne sigurnosti, odnos između rada i dohotka, prilagođavanje tehnološkim promenama. To bi svakako bio jedan od najsmelijih eksperimenata socijalne politike u modernoj istoriji. Lepeza očekivanja kreće se – od katastrofe do spasonosne promene.

Na primer, jedna od zamki koju u sebi nose ove savremene utopije jeste i pitanje: ako se svi ljudi, ojačani osnovnim prihodom, budu bavili umetnošću i dokolicom, ko će obavljati najteže i najnepoželjnije poslove u društvu?

Ko će odnositi smeće, ko kopati kanale i nositi džakove? Kritičari ideje koji kažu da je to ne samo preskupo već će ohrabriti ljude da prestanu da rade, što može imati katastrofalne posledice po ekonomsku budućnost – očigledno nisu daleko od istine.

Slične ideje već su testirane ranije u Kanadi i SAD, ali su ipak napuštene ili odbačene. Jedan od poslednjih u nizu ovakvih zamisli jeste da se omoguće direktni gotovinski transferi najsiromašnijima u afričkim zemljama, Keniji i Ugandi.

Pilot-projekat jedne takve organizacije predviđa veliki osnovni prihod u Keniji, za najmanje 6.000 ljudi, koji bi imali zagarantovana primanja tokom 10 ili 15 godina. Ovaj eksperiment pomoći će istraživačima da shvate šta se dešava kada svi u slučajno odabranom mestu dobijaju garantovan osnovni prihod tokom dužeg perioda – nešto što nikada do sada nije urađeno.